Bekhendi i džez – sećanje na Jelenu Genčić

Tekst članica ženske ekipe TK Partizan, sedmostrukih ekipnih  prvakinja Jugoslavije

Pre deset godina, 1. juna 2013. godine, napustila nas je Jelena, Jeca, Genčić. Bila je fenomen u svakom pogledu. Paralelno se, na vrhunskom nivou, bavila rukometom i tenisom. U tenisu višestruka prvakinja Jugoslavije, u rukometu golman ženske reprezentacije, sa kojom je osvojila bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu 1957. godine. I nije samo u sportu bila okupirana dvema aktivnostima. I u akademskim postignućima, jedna diploma nije bila dovoljna. Pored istorije umetnosti, stekla je diplomu i na smeru psihologije Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Čuvajući od zaborava sećanje na našu klupsku drugaricu, podelićemo neke crtice iz naše zajedničke mladosti u TK Partizan.

Sonja Požeg Dalipagić: Govoriti o Jeleni, nije samo spominjati njene teniske uspehe kao igračice i kasnije trenera, već podsećati na njenu, gotovo renesansnu ličnost, u kojoj je muzika i  njeno poznavanje bilo značajan deo. Nenametljivo je, klasičnom muzikom, zarazila sve nas iz ekipe, kada bi nas svojim kolima vozila na turnire po bivšoj Jugoslaviji. Kasete su se smenjivale, a mi smo se polako upoznavale sa koncertima Čajkovskog, Betovenovim simfonijama, Mocartovim sonatama, nastavljajući da „utvrđujemo gradivo” na koncertima. Posle više godina, slušajući neku klasičnu kompoziciju, skoro da sam zaplakala od muke što ne mogu da se setim  čije je delo. Ispričala sam to Jeci, a njen odgovor je bio kratak i jasan – trening, sve je trening, draga moja!

Biljana Kostić Todorović: Moj prvi susret sa Jecom bio je, naravno, na teniskom terenu TK Partizan, u finalu Otvorenog prvenstva Beograda, 1966. godine. Ja, sa 17 godina, a ona u tridesetim, poznata, šampionka. Pričalo se da igra tzv. muški tenis – servis pa na mrežu,  bekhend kao iz topa. Priznajem, bila sam uplašena, mislila sam, samleće me. Naravno, pobedila je, ali i ostavila utisak fer-plej igračice. Izvinjavala se za skoro svaki as servis ili plasirani volej. I tako, iz godine u godinu, nismo se susretale samo na takmičenjima. Naročito,  kada sam ja došla na studije u Beograd i postala član ove naše  teniske družine. Jeca je uvek bila pokretač, savetodavac. Vozač ako zatreba, profesorka umetnosti, filozofije ili muzike, naročito. Delile smo radosti ekipnih i pojedinačnih pobeda i tuge i suza posle poraza i često se nadmetale koja će bolje da izgovori ono kotrljajuće, grleno R, njeno nasleđeno od majke Austrijanke, a moje urođeno, „niško”, od Kostića.

Marina Tokin Mihailović: Jeca i ja smo često u ekipnim klupskim takmičenjima igrale dubl. Pored tenisa mene i Jecu su vezivala i druga interesovanja, pre svega ona u vezi sa muzikom, jer smo imale sličan muzički ukus. Razmenjivale smo muziku, ondašnje kasete, koje je ona snimala na putu po Americi. Bila je to uglavnom duhovna muzika ili džez. Neretko bih predveče sedala u kola i odlazila kod nje u posetu,  pričama nikad kraja, bilo je tu i mnogih priča o starom beogradskom društvu koje sam delimično i sama poznavala, a delimično iz priča mojih roditelja. Mojim odlaskom za Kanadu kontakt se smanjivao mada smo razmenjivale poruke, zahvaljujući uznapredovanoj IT tehnologiji.

Naš teniski kontakt se nastavio kroz mog sina Đorđa, koji je bio kod nje u teniskom kampu na Kopaoniku. Jeca mu je dala veoma dobru i solidnu osnovu na osnovu koje je nastavio sa tenisom u Torontu i izrastao u odličnog juniora, takmičara pa i kasnije u „majors” igrača kao mladić. I dalje, sad već i sam otac, na istom je nivou, dosta angažovan u tenisu. I nema sumnje da će i svog sina podučavati na način koji je usvojio od Jece. On je često spominje i drži njihovu zajedničku sliku, a u šali voli da kaže da je Jeca i njega trenirala, a ne samo Noleta.

Dora Alavantić Vučetić: Pridružila sam se ženskoj ekipi TK Partizan početkom sedamdesetih. Imala sam tek 14 godina,  kada sam kročila na teniske terene u Humskoj ulici i na čuvenom, glavnom terenu broj četiri, ugledala teniserku sa jakim, energičnim udarcima, odvažnog kretanja i blagog osmeha na licu. Priznajem da me je  uplašio  njen tenis, ali istovremeno me je  ohrabrio njen osmeh. Trener mi je rekao da je to čuvena Jelena Genčić i predložio da siđem na teren i razmenim par udaraca sa njom. Zamolio je Jecu da mi posveti malo vremena. Nakon upoznavanja, krenule smo da prebacujemo.  Jeca, osetivši da sam malo stegnuta, me je ohrabrivala da slobodno pustim ruku, i nakon početne treme, udarci su postajali sve bolji. Trening je bio pravo uživanje, bila sam presrećna kako sam parirala. Međutim,  ono što je usledilo nakon treninga,  razgovor sa Jecom, saveti koje sam dobila bili su neprocenjivi. Jelena je imala talenat da u mladom teniseru razvije potrebno samopouzdanje. Volela je decu i mlade i ceo život nakon prestanka sa aktivnim igranjem, posvetila je radu sa njima, što je već opšte poznato.

Tamara Lukšić Orlandić: Na trećoj godini studija novinarstva na Fakultetu političkih nauka trebalo je da uradimo  intervju sa nekom javnom ličnošću. Zamolila sam Jecu da sa njom uradim intervju. Razgovor  je bio dug, opušten, pomagala mi je da i u tehničkom smislu tekst bude kvalitetan, imajući u vidu njeno profesionalno iskustvo u radu na TV. Profesor Sergije Lukač zamerio mi je što nisam pokazala više novinarske inventivnosti i pomučila se da dobijem intervju od neke meni nepoznate ličnosti, a ne od klupske drugarice. Moj odgovor je bio da je Jelena Genčić osoba kojoj se divim i da sam imala potrebu da sa njenim kvalitetima i dostignućima u svemu čime se bavila u sportu i profesionalno, kao TV rediteljka, upoznam svoje kolege sa studija, jer može biti inspirativno mladim ljudima. To je ujedno bio moj prvi i poslednji intervju, jer se sticajem okolnosti, klasičnim novinarskim pozivom nisam bavila po završetku studija.

Našu zahvalnost Jeleni i potrebu da se takva osoba zauvek pamti iskazale smo zajedničkim predlogom da  jedna ulica u Beogradu ponese njeno ime. Kada su se stekli za to uslovi, jedna ulica u beogradskom naselju Batajnica nazvana je po njoj.