Čovek može da bude dobar iako nije jak

Katarina Marinčić, slovenačka književnica, književna istoričarka i prevoditeljka sa francuskog jezika, profesorka francuske književnosti 18. i 19. veka na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Ljubljani, bila je gošća upravo završenog 12. Beogradskog festivala evropske književnosti, gde je predstavljen njen roman „Tereza” u izdanju „Arhipelaga”, iz edicije „Sto slovenskih romana”, i prevodu Ane Ristović.

Reč je o prvom romanu Katarine Marinčić iz 1989. godine, koji je za pomenutu ediciju izabran pre nego što su nastala njena ostala dela, pa i njen novi roman „Žena sa srebrnim okom”.

Ipak, uzbudljivo je čitati prozno ostvarenje priznate autorke, nagrađene i prestižnom Nagradom „Kresnik” (za roman „Skrivena harmonija”), koje prethodi njenom punom stvaralačkom zamahu i koje odražava i njene mladalačke literarne uticaje. „Tereza” je porodična i ljubavna priča s kraja 19. i početka 20. veka, u čijem je fokusu odnos dva polubrata, ali i jedna privlačna mlada žena.

– U pogovoru ovom izdanju Katarine Pantović svidela su mi se poređenja sa slovenačkim autorima klasičnog realističkog pripovedanja 19. i 20. veka, kao što je Janko Kresnik, Josip Jurčič ili Ivan Cankar, ali moji veliki uzori bili su pisci francuske, engleske i nemačke književnosti, koje sam čitala u sjajnim slovenačkim prevodima. Mislim da su veliki uticaj na srpsku, kao i na slovenačku književnost, imali upravo prevodioci, ne samo nacionalni autori – kaže Katarina Marinčič.

Njen roman „Tereza” prikazuje jedan egzotični i snažan ženski lik, ali po mišljenju autorke, njene potonje knjige više se bave muškim junacima.

– Jedna od kritika koju mi upućuju u Sloveniji odnosi se upravo na to zašto toliko pišem o muškarcima. Ne znam zašto je to tako, a moj roman „Po njihovim rečima”, koji je dobio nagradu literarnih kritičara Slovenije, govori o čak tri glavna muška lika. Moj roman o Prvom svetskom ratu „Skrivena harmonija” nagrađen je priznanjem „Kresnik”, pre 20 godina. Mislim da sam morala da napišem tu knjigu, jer se u pozadini tih privatnih života trojice junaka nalaze fragmenti priča porodice moje majke. Njen otac imao je dva brata, jedan je bio mobilisan i poginuo je sa nepunih osamnaest godina u Velikom ratu, drugi je bio operski pevač, lepe karijere u Beču i Zagrebu, bio je homoseksualac, što je u to vreme bilo problematičnije nego danas, a moj deda, otac moje majke, bio je sasvim običan čovek, sa srećnim životom. To su ta tri brata sasvim različitih karaktera i sudbina. Mislim da se u „Terezi” nalaze začeci ovih priča – kaže Katarina Marinčić.

„Tereza” prikazuje komplikovane i neostvarene ljubavne priče, međutim, autorkin odnos prema ovoj temi vremenom se promenio.

– Kada sam pisala „Terezu” bila sam pod ogromnim uticajem Marsela Prusta, njegovih iluzornih literarnih ljubavi, koje vode razočaranju. U to više ne verujem i moj kasniji pomenuti roman „Skrivena harmonija” ima srećan kraj sa jednom ispunjenom ljubavnom pričom. Uopšte, mislim da se i u mojim ostalim romanima ova ljubavna tema skrila u drugi plan. „Žena sa srebrnim okom” tretira etičko pitanje kako biti dobar čovek. Glavni junak te knjige autobiografski je, iako je muškarac, on nije jak, ali i dalje može da bude dobar – smatra naša sagovornica.

Za sebe kaže da je autorka koja posmatra svakodnevno iskustvo, ali boravi i u čitaonicama i arhivama i na osnovu toga zaključuje da su suštinski osećaji čoveka isti od antike do danas. Ipak, svaki pisac odgovore na suštinska pitanja pronalazi u sebi.

Povodom te običnosti naizgled malih života, koji su oduvek imali privlačnu moć za pisce, naša sagovornica navodi reči svog kolege Vladimira Jaćimovića, takođe autora „Arhipelaga”, koji je nastupio na sceni Doma omladine veče pre nje, i koji je govorio upravo o tome da je najvažniji od svih identiteta još uvek identitet jednog čoveka, njegov pojedinačni život koji učestvuje u istoriji.

„Tereza” prikazuje i svet iščezle patrijarhalnosti, prikrivene emotivnosti, koja mnogima danas deluje strano, ali Katarina Marinčić ne misli da su te vrednosti potpuno iščezle, već da se čitanjem takvih dela zapravo otvara put za razumevanje i naše savremenosti.

Sećanja na Jugoslaviju prisutna su u delima pisaca bivših republika, a naša sagovornica potvrđuje da i u Sloveniji postoji interesovanje za takve teme:

– Za mene je velika radost što sam u Beogradu, zbog toga što je moj otac Andrej Hing, koji je takođe bio romanopisac, imao najbolje čitaoce i prijem baš u Srbiji, čuvao je najlepša sećanja vezana za svoje prevode i gostovanja u Srbiji. To je deo i moje prošlosti. Međutim, kada je Jugoslavija literarna tema, tu vidim mali problem. Postoje u slovenačkoj literaturi pisci koji pišu o Jugoslaviji kao o svojoj domovini, sećaju se Tita, to su ljudi mojih godina ili su mlađi, a čini mi se da je njihova perspektiva pomalo lažno autentična, jer je ta tema možda zanimljiva na zapadu. To nisu memoari, to je fikcija, kao što je i moja knjiga o Prvom svetskom ratu fikcija. Malo je memoarske literature o tom periodu što je možda iznenađujuće. Stariji autori, poput Draga Jančara, gotovo da ne pišu o tome. Mislim da slovenačka književnost sada doživljava procvat, sa mnogo mladih pisaca i njihovim osobenim pristupima. Imali smo sreću što za većinu Slovenaca raspad Jugoslavije nije bio traumatičan i zbog toga smo vrlo brzo mogli da razvijemo simpatiju naročito prema Srbiji.