Raspored moći na Balkanu

Pobeda Redžepa Tajipa Erdogana na nedavnim predsedničkim izborima u Turskoj nije bila neočekivana. Nevolje sa kojima se zemlja suočava posle nedavnih razornih zemljotresa, ili sa ekonomskim i političkim nedoumicama nisu odlučujuće uticale na odluku više od 65 miliona turskih glasača koji su pred dane glasanja i te kako bili izloženi raznim pritiscima iz inostranstva, kako sa zapada, tako i sa istoka. Pojedini zapadni mediji, poput uglednog „Fajnenšel tajmsa” otišli su čak toliko daleko da su Erdoganov uspeh ocenili kao – „pobedu Rusije nad Amerikom i Evropom”. Ipak, u nečemu se svi slažu: ovakav rasplet samo je dodatni podsticaj globalnim promenama koje su usmerene na razbijanje monopolizovanosti sveta i ključnom uticaju SAD u njemu.

Činjenice kazuju: ustavnim promenama iz 2021. godine ruski predsednik Vladimir Putin obezbedio je sebi mogućnost da (ukoliko narod tako odluči) na sadašnjoj funkciji ostane čak do 2036. Njegov kineski kolega Si Đinping, nedavno je takođe na pet godina potvrdio poverenje žitelja najbrojnije zemlje na planeti. Njima se sada pridružio i Erdogan. A reč je o državama koje nesumnjivo, i sve više, imaju ogroman uticaj na globalna dešavanja.

Podsetimo, Rusija je suočena sa velikim izazovima, pre svega na planu bezbednosti, ali i usled ekonomskih sankcija kojima je podvrgnuta od strane zapadnog sveta. Ipak, izlaz je pronašla u okretanju ka onima kojima je dosta vekovne dominacije Zapada a to su, pre svega, zemlje Afrike, Azije i Južne Amerike. Kako se ispostavilo, sve ono što je do skoro bilo usmerenu ka Evropi (trgovina, energenti, tehnologija) lako je pronašlo put ka drugim destinacijama. Ruska privreda i dalje je u usponu.

Kada je reč o Kini, njena nesumnjiva dominacija evropskim, pa i svetskim tržištima, više nije nikakva egzotika. Mogućnost da svet ostane bez jeftinih kineskih proizvoda izaziva bojazan jednako na Starom kontinentu kao i u SAD. Istovremeno, zemlja je krenula u dodatni tehnološki razvoj, potragu za neophodnim sirovinama, energentima, uveliko krenula u svemir... Kineski naučnici najuvaženiji su u svojim branšama, njihova osnovna odlika je – pragmatičnost.

Turska suočena sa već navedenim problemima, takođe, ne može da stoji u mestu. Ne dozvoljava joj to činjenica da mora da se izbori sa prirodnom nesrećom, sa ekonomskim mukama, pa i potcenjivačkim odnosom evropskih i NATO saveznika. U Ankari su shvatili da su im važniji oni koji su spremni da im u tome pomognu, nego drugi koji bi i dalje da je tretiraju tek kao „ugašenu silu”. Igrati na kartu onih kojima je budućnost izgledna čini se sasvim logičnim.

Istovremeno, u SAD se tek vodi borba ko će naredne godine obezbediti predsedničku fotelju u Beloj kući. Pri tome, malo ko očekuje da bi politika zapadnog moćnika mogla da se promeni u smislu koji bi bio adekvatan pretnjama sa strane gore pomenute trojke. Drugim rečima, Amerikanci u startu kasne, a u današnjim okolnostima takvo šta, jednostavno, nije dopustivo. Da li će zemlju voditi Džozef Bajden, Donald Tramp ili neko treći, čini se, važno je samo za Amerikance, i nikoga drugog. Njihova zemlja počela je da se uvlači u sebe i taj proces je, za sada, nezaustavljiv.

Stoga i pitanje: gde smo tu mi? Gde je Srbija?

Neke činjenice su nezaobilazne: prostor Balkana oduvek je bio pod uticajem tri moćne sile, tri religije, tri duhovna pogleda na svet... Nemačke kao zemlje od koje smo tražili novotarije, u koju smo odlazili u potrazi za poslom koji nije značio tek grbačenje na njivi, već je tražio veštinu ruku, spretnost, brzo razmišljanje, želju da se stvori nešto tehnički novo, po onoj narodnoj – „šta Srbin smisli, Švaba napravi”. Nikakvi ratovi ni stradanja od strane Nemaca, ožiljci nacizma, nikakav animozitet i sećanje na izginule u Prvom i Drugom svetskom ratu nisu nas sprečili da i dalje hrlimo u zemlju Germana. Tako je i danas.

Turska je sa svoje strane na ovim prostorima ostavila pečat dubok čak pet vekova. Tradicija, jezik, muzika, način ponašanja, pa i islam kao religija, potvrđeni su bezbrojnim minaretima, mešanim brakovima, nošnjama, običajima... Objektivno, odreći se svega toga bilo bi isto kao odreći se samog sebe. Ali mi nismo Amerikanci...

Slično je sa Rusijom. Veze sa tamošnjim vladarskim kućama, zajedništvo u ratovima, kulturni identitet, slovenstvo, pravoslavlje... ne mogu biti proterani pukim dekretima ili željom da budemo „deo prosvećenog (finansijski dobro stojećeg) sveta”. Kamo god da se okrenemo, ostaćemo Srbi sa Balkana. Čak i ako pobegnemo na najudaljeniji deo sveta. Da li je to sramota?

Ostaje nam Francuska kao jedino istinsko evropsko svetlo. Ali i njoj tek predstoji da se izbori sama sa sobom. U nedostatku pravog vođe (a istorija je mnogo puta potvrdila da napred vuku samo jaki lideri) ova zemlja, okosnica moderne Evrope, sa svim svojim prosvetiteljstvom, kao da je zastala. Uostalom, kao i već pomenuta Nemačka. Nadajmo se – za kratko.

Ako se osvrnemo i pogledamo sopstveno okruženje shvatićemo da i drugi imaju o čemu da razmišljaju. Mađarska je već ozbiljno podigla glavu i usprotivila se zapadnim monopolistima. Hrvatska je blizu da krene sličnim putem. I Crna Gora se preračunava. Svima je jasno da „obojene revolucije” i slični poduhvati ne donose ništa novo. Samo jednu vlast zamenjuju drugom. A raspored moći u svetu se neumoljivo menja...

Valja pri tome imati na umu i da bez aktivnog učešća Rusije, Nemačke ili Turske ne možemo na duge staze da rešimo ni problem Kosova, ni problem Bosne, ni bilo šta drugo što nas muči. Amerika je daleko, a njena zainteresovanost, kada su u pitanju evropski prostori, usmerena je isključivo na džina na istoku Evrope, i ni na šta drugo.

Ukratko, pogledajmo u istoriju da bismo pronašli put za budućnost. Ali iskreno, i svesni sopstvenih mogućnosti.

Novinar Politike” u penziji