Masovna pucnjava

​Posle užasnih dešavanja u školi „Vladislav Ribnikar” i u mladenovačkim selima, pominjana je opasnost da tragični događaji, poput eha, nastave da se ponavljaju imitacijom, odnosno „verterizacijom”. Ta neobična imenica, malo poznata mlađim naraštajima, odnosi se na Geteov roman „Jadi mladog Vertera” iz 1774. godine u kojem glavni junak zbog nesrećne ljubavi diže ruku na sebe. Kako je neko formulisao, to je bio „prvi pravi blokbaster u modernom smislu te reči”. Tempom kojim je roman prevođen na različite evropske jezike nastajala je „Verterova groznica”, mladi ljudi su se uživljavali u ulogu nesrećnog Vertera, oblačili su se i ponašali prema njegovom opisu u romanu i oduzimali su sebi život. Vek i po kasnije, sličan efekat na mlade imalo je „Samrtno proleće” Lajoša Zilahija, kao i u to vreme, posle Prvog svetskog rata, popularna mađarska pesma „Tužna je nedelja”.

Danas, čitav vek kasnije, agresija je mnogo češće okrenuta prema drugima nego prema sebi. Kao konstanta, međutim, ostao je fenomen imitacije. U SAD, kao zemlji opsednutoj ljubavlju prema oružju, tokom 40 godina zabeleženo je preko 2.300 žrtava masovne pucnjave, što znači skoro 60 godišnje. Kao kriterijum za masovnu pucnjavu uzet je broj od bar četiri žrtve, ne računajući ubicu, u incidentu na javnom mestu, nepovezanim sa pljačkom, obračunom kriminalaca ili narkomanskim nasiljem. Zvuči (i jeste) mnogo, ali SAD imaju 50 puta više stanovnika nego Srbija.

Negativan uticaj masovne pucnjave na psihološko zdravlje nije ograničen samo na preživele, ni na očevice, pa čak ni na blisko okruženje, već i na širu društvenu zajednicu. Jačina i trajanje posledica zavise od niza okolnosti – ranijeg emocionalnog stanja, pola, blizine incidentu, poznavanja žrtava, sposobnosti kontrolisanja emocija, socijalne podrške, itd. – ali i geografski udaljene osobe, upoznate sa incidentom samo naknadno putem medija, ispoljavaju makar privremene znake straha i smanjenog osećanja sigurnosti. Štaviše, prema jednom istraživanju, u široj društvenoj zajednici veličine opštine, za 27 odsto smanjuje se doživljaj potpunog komunalnog blagostanja.

Posebno teške, a nedovoljno istražene posledice – naročito u srednjoročnom i dugoročnom pogledu – ostavlja masovna pucnjava u školi. Prema jednom izveštaju „Vašington posta”, u periodu 1999–2019. takvo neprijatno iskustvo doživelo je 228.000 američkih đaka. Jasno je da se negativni efekti ne ograničavaju samo na njih. U nedavno objavljenom sumarnom prikazu epidemioloških podataka, pokazalo se da su, shodno očekivanju, među učenicima najviše pogođeni svedoci događaja (čuli su pucnjavu, videli leševe ili ubicu), ali i deca ranije izložena sličnim traumatskim iskustvima.

Čak do dve godine posle incidenta đaci iz užeg i šireg okruženja zavise od lekova protiv depresije propisanih na recept u većoj meri od njihovih vršnjaka iz udaljenih škola. U jednoj američkoj osnovnoj školi učestalost posttraumatskog stresnog sindroma, oličenog u noćnim košmarima, nevoljnim prisećanjima, izraženoj anksioznosti itd., dostigla je 91 odsto 14 meseci posle incidenta. Opada nivo opšteg zdravlja učenika, a povećava se učešće u rizičnim oblicima ponašanja. Rastu i stope samoubistava i zadesnih smrti.

Dugoročni su efekti ovakve nesreće na pohađanje škole i školski uspeh, a ogledaju se u učestalijem izostajanju sa časa i ponavljanju razreda, manjem broju đaka koji se domognu mature, upišu na koledž i uspeju da ga završe, dok se pune tri godine održava lošiji uspeh iz maternjeg jezika i matematike. Uz to, više od decenije posle masovne pucnjave, u uzrastu od 24 do 26 godina, zaposlenost je manja, a dohodak niži u odnosu na vršnjake bez tako traumatičnog iskustva. I u susednim školama raste nivo posedovanja i korišćenja droga, zavisnost od duvana i broj fizičkih obračuna.

Patnje roditelja pobijene dece mogu samo da se zamisle, ali i roditelji preživelih, čak i ako im deca nisu bila neposredno izložena riziku, pokazuju visok stepen anksioznosti, uz čestu pojavu posttraumatskog stresnog poremećaja, a u jednom slučaju taj poremećaj pogađao je polovinu roditelja. Kada je, u leto 2011, norveški ekstremni desničar pobio 77 osoba, roditeljima, braći i sestrama žrtava godinama su učestalo postavljane psihijatrijske dijagnoze.

Malo se zna o posledicama masovne pucnjave na policajce, vatrogasce, medicinare, učitelje i dobrovoljce. U jednom ispitivanju uočeno je da se i među njima zbog potresnih slika javljaju strah, preosetljivost i poremećaji sna.

Trpi i cela društvena zajednica. Građani se žale na stalno osećanje nesigurnosti, smanjuje se nivo emocionalnog dobrostanja, a češći nego ranije su prevremeni porođaji. Pogoršavaju se čak i ekonomski pokazatelji, opadaju zaposlenost, prosečne zarade i cene stanova, a povećava se učestalost nezdravih oblika ponašanja.

Nesreća koja nas je zadesila početkom maja nosi sa sobom nekoliko upozorenja. Prvo, mora se pružati pomoć ne samo povređenima i očevicima pucnjave, već mnogo širem krugu osoba kojima je ona potrebna. Pritom je nužno da se taj delikatan posao poveri osvedočenim profesionalcima. Drugo, presudno je da se objektivno procene društvene okolnosti koje potpomažu nasilju i da se dugoročno radi na njihovom otklanjanju. Treće, važno je osujetiti poistovećivanje mladih sa ubicama po tipu Vorholovih „pet minuta slave”. U tom pogledu dobrano se omanulo.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u penziji