I Milo Đukanović čuva falsifikat

VIŠE OD SPORTA

Istoričar umetnosti, pa kustos u Narodnom muzeju, slikarski ekspert i još mnogo toga, kad je o umetnosti reč, može da se „zakači” uz ime Nikole Kusovca, čuvara narodnog blaga.

Ljuti je protivnik falsifikatora na svim poljima u umetnosti i na svim geografskim širinama. Obišao je svet odvajajući originale od falsifikata i procenjujući vrednosti umetničkih dela.

Rođen je 1935. godine u Beogradu, a odrastao u očevom Cetinju, pa se, kad je stasao za više obrazovanje, vratio u rodni grad.

Na studije istorije umetnosti nije došao slučajno već ciljano. Stariji su mu pričali da na ovom fakultetu ima lepih devojaka. A kad se već našao tu počeo je ozbiljno i da studira. Nije devojke želeo da osvaja samo stasom već i duhom. Izborio se za status studenta generacije Beogradskog univerziteta! Već tada je čitao i pisao i na ruskom, engleskom, italijanskom i grčkom jeziku. 

Iz dva braka ima dve ćerke: Bojanu (45) i Olgu (38), koja mu je podarila i unuku dedinog imena: Nikicu (10).

Čega se sećate iz detinjstva?

Istine o ocu Jakovu koja je pretočena u školsko štivo po kome se uči na američkoj vojnoj školi u Pentagonu. Moj otac je bio tvorac velike gerilske pobede nad Italijanima. Dogodilo se to 13. jula 1941. na Koščelama. To je prva velika saveznička pobeda u Drugom svetskom ratu. Otac se, posle rata, kao veliki protivnik komunizma, nije vratio u Jugoslaviju već je otišao u Afriku gde je i umro. A ja sam, po spisima koji su me pratili, obeležen kao – izdajnički sin!

Koga je Vaš otac izdao?

Moj odgovor je već tada meni bio jasan. Izdao je svoju majku, koju je obožavao, moju majku i mene. Nas je pretpostavio svojoj oficirskoj časti. Za tadašnju državu Jakov je bio izdajnik, a on je, u osnovi, bio patriota do kraja, veran Kraljevini u čije ime je pošao u taj rat. Stav o „izdajničkom sinu” mogu da objasnim parabolom po Hristu: „Neka se na kurvu prvi baci kamenom onaj ko nije grešan...”

Kome ste tada bili najbliži?

Danilu Kišu, kasnije istaknutom književniku. Bili smo školski drugovi na Cetinju. Sirotinja on, sirotinja ja. On bez roditelja, kod ujaka, a ja sa majkom. Rođendane smo slavili zajedno, uz majčine kolače, jer tu nije bilo razlike. On je rođen 22, a ja 23. februara. I u Beograd smo došli zajedno. On je studirao književnost... Odlazili smo u „Prešernovu klet”. On sa gitarom, a ja u pravom raspoloženju... Poslednji put smo se videli u septembru 1989, a mesec dana kasnije njegov životni krug se zatvorio. Umro je od raka pluća, u 55. godini, na rukama jedne zaljubljene Francuskinje.

Koliko ste, u vreme studija, bili okrenuti sportu?

Veoma. Bio sam, još pre osamnaeste godine, uz dozvolu lekara, fudbaler Lovćena sa Cetinja. Igrali smo u Drugoj ligi Jugoslavije. Voleo sam tu igru, ali ne i duga putovanja. Odlazili smo autobusima do Maribora, Skoplja, Kruševca... U Beogradu sam igrao za istoimenu klub sa Karaburme, a kao vojnik sam bio najbrži atletičar na sto metara. Tu stazu, od crvene šljake, pretrčao sam za 11,2 sekunde. A sadašnji svetski rekorder Jusein Bolt ovu deonicu, u najboljoj opremi, i na specijalnoj podlozi, pretrči za 9,69 sekundi.

Da li je taj „rad” u sportu bio plaćen?

U fudbalu jeste, a u atletici nije. Kao fudbaler Beograda, zavisno od broja gledalaca, nalazio sam u džepovima, posle utakmice, i po deset-petnaest hiljada dinara. A penzija moje majke je bila dvostruko manja. Plaćani smo tada iz crnih fondova i na tajni način.

Na koji način su nestale slike iz ambasada Jugoslavije?

U tom poslu sam, devedesetih, učestvovao kao zapisničar. Bilo je mnogo tih umetničkih dela u svim našim organizacijama u inostranstvu. Kad sam dobio zadatak da sve popišem utvrdio sam da nije bilo mnogo krađa. Ali, za onu krađu u Rimu, u ambasadi, 1991. godine, optužujem i sebe. Bio sam tada u Italiji. Na molbu ambasadora da procenim vrednosti svih slika postupio sam iskreno, a to je tada bilo glupo. I posle toga sve slike i sve umetničke vrednosti u toj ambasadi su nestale! A da sam tada postupio mudrije, da sam te ljude slagao, da sam rekao da su slike falsifikati, slike bi sad bile tamo gde im je mesto. Ambasador u Rimu bio je Srbin iz Bosne...

A kako ste postupili u Bosni i Hrvatskoj?

Na tim prostorima sam spasavao umetnička dela iz srpskih pravoslavnih crkava. Samo me je to zanimalo. Jedino sam u Vukovaru naišao na kolekciju „Bauer” i moj savet je bio da se ona ne prenose u Srbiju. Nisu me poslušali. Preneli su je bez mog znanja i jako sam se ljutio zbog toga. Ali, ova kolekcija je kasnije vraćena u Hrvatsku. Uvek sam smatrao da svaki narod mora da poseduje i čuva svoja umetnička dela.

Koliko u Srbiji ima darodavaca?

Kad je o umetnosti reč, naši ljudi su nekada bili široke ruke. Na primer kad je Mihajlo Pupin čuo da je Uroš Predić naslikao „Veselu braću” odmah je javio da to kupuje za Narodni muzej. Takav je darodavac bio i Joca Vujić iz Sente. Naš ambasador Arsa Milatović i njegova supruga Vojka poklonili su Narodnom muzeju preko tri stotine slika! Imamo i izvanrednu zbirku doktora Jaše Smodlake...

A ko je sve imao probleme sa falsifikatima?

Kad je o tome reč na raspolaganju sam svim ljudima. Spasao sam mnoge kojima je neko hteo da proda falsifikat. Na primer, po onome što sam video u katalogu, neko je poklonio ili prodao jedan falsifikat Petra Lubarde Milu Đukanoviću. Bogoljub Karić je imao isti problem sa slikom koju je, navodno, naslikao Sava Šumanović. Željko Ražnatović Arkan je i sam posumnjao u originalnost jedne slike koju je dobio kao svadbeni poklon. Kad sam mu to potvrdio, odmah je zvao darodavca i tražio od njega da hitno dođe po „svoje đubre” i odnese ga u svoju kuću...

Kog slikara posebno cenite?

Težak je odgovor na ovo pitanje. Volim mnoge slikare kao umetnike. Ali, ako mislite na druženje tu mi je najbliži Ljuba Popović. I ovoga leta smo, nas dvojica, uz nekoliko povremenih gostiju, bili u Grčkoj, u „njegovom”, selu, na moru, ispod Hilandara. Letovali smo tu zajedno više od dva meseca. Ljuba je jedan fini intelektualac. Bilo je tu priča svih vrsta, pa i povremenih „svađa” oko nekih tema. A baš te rasprave nas zbližavaju. To je pravo, iskreno druženje. Obojica volimo kad sukobimo mišljenja koja, na kraju, dobiju svoj pravi oblik...

Da li prepoznajete falsifikate u životu?

Imam, i za te međuljudske odnose, „ugrađeni” mehanizam. Kad osetim falsifikat u ljudskim odnosima pripadne mi muka, dobijem nagon povraćanja... Ovaj falsifikat osetim odmah, u prvom trenutku, čak i kad je dobro „upakovan”. A taj prvi osećaj mi je najvažniji, on je kod mene presudan. Sve ostalo u tom odnosu može da me prevari, ali onaj prvi utisak me uvek opominje... 

Koja reč objašnjava Vaš životni stav?

Moj životni stav je doslednost. Ali, ja, nažalost, često od njega odstupam. Sebe uhvatim da pravim kompromise, a to nije dobro. Mada mislim da nije dobro da budem ni suviše rigidan, strog prema drugima. Činim kompromise da ne bih nekome naneo bol. I tako se nalazim u začaranom krugu. A kad bismo slušali prirodu kompromisa ne bi bilo. Jer, u živoj materiji nema kompromisa, svaka ćelija, svaki organ radi svoje, bez obzira na stanje drugih...

Sa kojim osobama volite da se družite?

Iznad svega poštujem širinu u ponašanju i potpunu iskrenost. Takve osobe volim, a ne one koji se uvek slažu sa onim o čemu govorim. Izbegavam i one koji sve žele da znaju o meni, a prećute mnogo toga o sebi. I nadmenost je loš znak. Te osobe otvaraju samo lepši deo sebe. Zato prijateljstva moraju da budu bezuslovna da bi bila kvalitetna.

Koje vrline posebno poštujete?

Pre svega one hrišćanske: nadu i veru da će biti bolje. Volim i ono bez čega, mislim, niko ne može. To je radoznalost, ljubopitljivost... To su stavovi koji se moraju negovati. Jer, ako ne tražite odgovore za sve životne situacije nikad ih nećete ni naći.

Koji je Vaš lek za sve nevolje?

Rad i samo rad. Ja sam radoholičar. U radu vidim spas u svemu. Radom objašnjavam i neke političke stavove. Na primer: način na koji mi želimo da pođemo u Evropu meni nije po volji. Ne volim da molim i klečim ni pred čijim vratima. Moj stav je: zasuci rukave, dobro radi, napravi dobru zemlju, pa će svi da kucaju na tvoja vrata...

Šta Vam je najvažnije u ličnom životu?

Sloboda odlučivanja i kretanja. Svaki čovek je odgovoran za čuvanje svoje slobode. Ima mnogo nasrtanja na tu slobodu, ali čoveku od integriteta niko je ne može ugroziti. Apsolutno sam, po duhovnoj vertikali, ustrojen tako da mi je duh iznad tela. Taj odnos imam kao i svaki ortodoks, kao pravoveran čovek. Samo slobodan čovek je srećan čovek.