Oživeo južni front

U SEVERNOM DELU LATINSKE AMERIKE BAŠ SE ZAKUVALO. Bolivija i Venecuela pokrenule su diplomatski rat protiv SAD koji je Vašington spremno prihvatio.

Prvi potez povukao je bolivijski predsednik Evo Morales odlučivši da otera iz zemlje američkog ambasadora. Morales je odmah dobio podršku od prvog komšije, starog američkog protivnika Uga Čaveza. Predsednik Venecuele samo je čekao priliku da nastavi svoj obračun s „imperijalistima iz Vašingtona” pa je i on zatražio da se najviši američki diplomata u Karakasu vrati kući. Amerikanci su odgovorili istom merom.

Da li se to hladni rat iz šezdesetih godina prošlog veka vraća na južnoameričke prostore? Utisak je da najnovija razmena diplomatskih udaraca između SAD i dvojice levičarskih predsednika Bolivije i Venecuele zaista može da odvede region u tom pravcu.

Kratko istorijsko podsećanje nedvosmisleno upozorava na ozbiljnost situacije. Pre nešto manje od pola veka, 1962. godine, kubanska kriza gurnula je planetu na samu ivicu trećeg svetskog rata. Usledile su godine brutalnih obračuna levičarskih gerilaca i desničarskih diktatora u Srednjoj Americi a oružje je utihnulo tek posle pada berlinskog zida i rušenja do tada monolitnog istočnog bloka.

Najnovije rasplamsavanje ovog starog žarišta krize nije nimalo slučajno. Drastično poskupljenje energenata na svetskoj pijaci vratilo je Latinsku Ameriku s njenim ogromnim rezervama nafte, gasa, bakra, zlata i nikla u centar svetskog interesovanja. Ova promena poklopila se sa „sudarima” Zapada i Moskve na ruskim granicama što je, sasvim očekivano, nateralo lidere u Kremlju da se prisete starih saveznika u najbližem susedstvu SAD.

Takvo rusko opredeljenje, u ovom trenutku, ima više psihološko nego realno značenje. U evropskom nadmetanju sa SAD – oko proširenja NATO i formiranja američkog antiraketnog štita – Rusija ima ograničeni manevarski prostor zbog čega je za Moskvu bilo najbolje rešenje da, fudbalski rečeno, loptu prebaci u protivnički šesnaesterac. A idealan prostor su Srednja i Južna Amerika koje, strateški gledano, imaju za SAD ipak veći značaj od tamo neke Gruzije.

Na latinoameričkom terenu se u međuvremenu pojavio i novi „igrač” – Kina. Najmnogoljudnija država na svetu hronično žedna energije neophodne za održavanje njenog džinovskog ekonomskog rasta užurbano traži pouzdane partnere na latinoameričkim prostorima. A ta potraga sigurno izaziva sumnjičavost i nervozu u Vašingtonu.

Posledice ovih „sudara” su već više nego očigledne. Venecuela užurbano kupuje rusko oružje – Čavez je, kažu, za ove nabavke već potrošio četiri milijarde dolara – u Boliviji je planulo nasilje između desničarskih guvernera i centralne levičarske vlasti koje preti da zemlju gurne u građanski rat, SAD su „oživele” Četvrtu flotu da bi zaštitile interes u regionu.

Utisak je, međutim, da Amerikancima neće biti lako jer se broj njihovih protivnika povećava. Višedecenijski kubanski lider Fidel Kastro je zbog bolesti prepustio vlast bratu, ali se na ostrvu, u najbližem američkom komšiluku, primećuju tek kozmetičke političke promene. Levičar Danijel Ortega vratio se na vlast u Nikaragvi a ovom antiameričkom frontu odmah se priključio i predsednik Hondurasa Manuel Zalaja.

Netrpeljivost i nepoverenje između ova dva tabora na južnoameričkom frontu toliko su duboki da se teško može zamisliti neko skorije pomirenje. Latinoamerički levičari nikada neće oprostiti Amerikancima likvidaciju Salvadora Aljendea u Čileu 1973. godine, kao što na drugoj strani, SAD ne mogu da mirno gledaju na bujanje komunističkih ideja u svom predsoblju.

U ZIMBABVEU POSTIGNUT DOGOVOR O PODELI VLASTI. Višemesečni sukob predsednika Roberta Mugabea i opozicije koju predvodi Morgan Cvangirai okončan je, uz posredovanje južnoafričkog lidera Tabo Mbekija, sporazumom koji bi trebalo da konačno zaustavi propadanje ove afričke države.

Dogovor Mugabea i Cvangiraija detaljno precizira podelu vlasti. Cvangirai bi došao na čelo vlade i imao bi kontrolu nad policijom, predsednik Mugabe zadržava komandovanje vojskom. Predviđeno je formiranje državnog saveta koji bi kontrolisao rad izvršne vlasti.

Robert Mugabe je na čelu Zimbabvea od 1980. godine kada je zemlja izborila nezavisnost od Velike Britanije. Pod njegovim vođstvom Zimbabveu, međutim, nisu cvetale ruže – od prosperitetne države postao je ekonomska ruina. Zvanična statistika kaže da je inflacija nešto veća od dva miliona procenata, nezvanične procene govore da ona iznosi skoro nezamislivih 15 miliona procenata. U prodavnicama ima samo paučine, stopa nezaposlenosti je oko 80 odsto.

Ekonomsko propadanje izazvalo je političke potrese koji su kulminirali na ovogodišnjim predsedničkim izborima. Mugabe nije pokazivao spremnost da odstupi s vlasti pa je, raznim mahinacija, dobio još jedan predsednički mandat što je opozicija dočekala na nož. Izbijanje građanskog rata sprečeno je u poslednjem trenutku a ključnu ulogu pomiritelja uspešno je odigrao južnoafrički predsednik Tabo Mbeki.

Ceo dogovor, međutim, može da ostane mrtvo slovo na papiru ukoliko Robert Mugabe proceni da je još jači od opozicije i odustane od podele vlasti. Takav scenario sasvim je moguć jer je ovaj afrički lider odavno prerastao iz demokrate u diktatora.