Svi srpski trijumfi

Pošto je Austro-Ugarska otvorenim telegramom 28. jula 1914. godine objavila rat Kraljevini Srbiji, posle samo nekoliko dana, 4. avgusta, Centralne sile (Austro-Ugarska i Nemačka) započele su rat protiv sila Antante (Francuska, Rusija, Velika Britanija, Belgija, Srbija).

Istog meseca uspostavljene su duge linije fronta: Zapadni (od Švajcarske do Belgije), Istočni (od Rumunije do Baltičkogmora), kao i front na rekama Savi, Dunavu i Drini protiv Srbije. Za deset dana, od 31. jula do 10. avgusta, Srbija je mobilisala oko 450.000 vojnika, a posle dodatne mobilizacije čak od 13 do 15 odsto stanovništva bilo je pod oružjem. Vrhovni komandant srpske vojske bio je regent Aleksandar Karađorđević, a načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik.

Glavnina vojske Austro-Ugarske, pod komandom generala Oskara Poćoreka, bila je koncentrisana u istočnoj Bosni, odakle je, forsiranjem reke Drine, kod Loznice, Lešnice i Malog Zvornika, napala na Srbiju 12. avgusta 1914. godine.

U tom trenutku, srpska vojska je bila po brojnosti, materijalno i tehnički znatno slabija od agresorskih snaga, nedostajala su artiljerijska oruđa, čak 120.000 pušaka, municija, uniforme i druga sredstva. Ono čega nije bilo na srpskoj strani nadoknađeno je ne samo visokim borbenim moralom i snažnom patriotskom svešću da se mora odbraniti otadžbina, veći briljantnom vojnom sposobnošću komandanta Druge srpske armije, generala Stepe Stepanovića.

Ratna dejstva od 12. do 14. avgusta 1914. godine obuhvaćena su zajedničkim nazivom Cerska bitka, jersu borbe u trouglu Šabac–Loznica–Valjevo za centar oružanog okršaja imale Cer, Iverak, dolinu reke Jadar i Šabac sa širom okolinom.

U završnici dvanaestodnevnih borbi, zahvaljujući presudnoj ulozi generala Stepe neprijatelj je poražen i potisnut preko Drine. Bioje to teški ne samo vojnički, nego i moralni poraz agresora.

U analima Prvog svetskog rata Cerska bitka je ostala zabeležena kao prva velika pobeda srpske vojske, alii kao prva pobeda saveznika nad Centralnim silama. Bioje to „dragulj ratne veštine“, konstatuje general u penziji Milisav Sekulić, a zbog izuzetnogratnog dometa general Stepa je unapređen u čin vojvode.

Uslediće 8. septembra nova neprijateljska ofanziva, poznata kao Bitka na Drini, koja je svoju kulminaciju imala u žestokim borbama za Mačkov kamen, na planini Jagodnji iznad Krupnja, između 19. i 23. septembra. U austrijskim izvorima ona je označena kao „najkrvavija“ bitka koju su vodili u Srbiji, jer je ova strategijski važna tačka obostrano osvajana i gubljena, borbom prsa u prsa.

„Srbi su se branili sa naročitom žilavošću i preduzimali su još žešće napade“, ostalo je zapisano u operacijskom dnevniku austrougarske Šeste armije.

Srpska vojska nije pobedila, alije moralni značaj bitke na Mačkovom kamenu bio izuzetan, jerneprijatelj nije ovladao Jagodnjom i Sokolskim planina za tri dana, štoje zahtevao Poćorek.

Novi napadi neprijatelja prvih dana novembra uslovili su povlačenje srpske Prve armije na desnu obalu reke Kolubare, koju su Poćorekove snage forsirale 16. novembra, istog dana kada je general Živojin Mišić naimenovan za komandanta Prve armije. Usledila je odbrambena faza čuvene Kolubarske bitke, bioje napušten i Beograd u koji su Austrijanci ušli 3. decembra.

Uprkos tome, neprijatelj je zbog gubitaka i niskog morala bio u očajnom stanju, a Mišić je doneo odluku o protivofanzivi. Započeta 3. decembra, ona je „ubrala sve plodove potpunog iznenađenja“, konstatuje dr Nikola B. Popović. Na svim delovima fronta gde je bila u dodiru sa neprijateljem, srpska vojska je beležila uspehe.

Konačno su i poslednji austrougarski vojnici vraćeni preko Drine i Save, Beograd je oslobođen, a velika pobeda u Kolubarskoj bici značila je nemerljiv moralni kapital. Za uspešno komandovanje i vođenje kolubarske operacije, general Mišić je dobio čin vojvode.

Posle pristupanja Bugarske Centralnim silama, 5. oktobra 1915. godine započeta je koordinirana akcija pod rukovodstvom general-feldmaršala Augusta fon Mekenzena. Uprkos padu Beograda posle petnaestodnevnih borbi, ostala je da svetli zvezda moralne pobede majora Dragutina Gavrilovića, kaoizvanredno snažan patriotski, alii vojnički motiv. Gavrilovićevim primerom se nadahnjivala srpska vojska posle proživljene golgote, jersu se njeni ostaci od kraja 1915. do početka 1916. godine, praćeni mnoštvom izbeglog naroda, preko gudura Albanije i Crne Gore, povlačili do albanske obale Jadrana.

Zahvaljujući naporima saveznika, srpski vojnici i oficiri su evakuisani na ostrvo Krf, u Bizertu i u Francusku.

Reorganizovana, konsolidovana i odmorena, srpska vojska, ukupnog sastava 158.426 vojnika, podoficira i oficira, razmeštena je na liniji Solunskog fronta između 12. aprila i 21. maja 1916. godine (ovaj front je otvoren u oktobru 1915).

Tokom 1916. ostale su za srpskom vojskom pobednička bitka kod Gorničeva, osvajanje Kajmakčalana i planine Nidže i oslobađanje Bitolja.

Pošto je 1917. protekla u smenjivanju pobedničkih i gubitničkih okršaja, pred srpskom vojskom i srpskom Vrhovnom komandom su početkom 1918. godine stajali stari problemi: ojačati svoju vojsku i privoleti Antantu za ofanzivu savezničke vojske na Solunskom frontu.

Tek u junu 1918. konačno je prevagnula ideja da Austro-Ugarsku treba razoriti, čemu ima da doprinesei napad na njen trbuh, sa Solunskog fronta. Počele su savezničke pripreme za tu operaciju, pod komandom generala Franše d’ Eperea. Konačno su u zoru 14. septembra 1918. počeli da gruvaju saveznički topovi, na frontu od Ohridskog jezera do Jegejskog mora, uz podršku avijacije.

Centralne sile su u tom trenutku imale na frontu 626.000 vojnika, 1.400 topova i 80 aviona, a sile Antane 625.000 ljudi, 1.800 topova i 200 aviona.

Srpska Druga armija počela je pešadijski napad u zoru 15. septembra, da bi slomila bugarski otpor na glavnom delu fronta, na liniji Veternik–Dobro Polje. Srpska vojska je ovladala i linijom na Rovovskoji Trnovskoj kosi, osvojen je i Kozjak. Otvoren je prostor za prodor u Tikvešku kotlinu. U neprijateljskim linijama je tokom trodnevnih borbi napravljena breša široka 30 a duboka 15 kilometara.

Brzo, pa i riskantnonapredovanje srpske vojske je nastavljeno, prodrla je u dolinu Vardara, bez zaštićenih bokova. Ovladala je dolinom Vardara, razdvojila snage neprijatelja na širokom frontu, a 26. septembra Petar Bojović je unapređen u čin vojvode.

Bugarska je kapitulirala u noći između 29. i 30. septembra, što je, po oceni Lojda Džordža, „ubrzalo predaju Nemaca i skratilo ratovanje za jednu godinu“.

Prvi svetski rat je potrajao još 40 dana, a srpska vojska je nastavila svoj nezadrživi, pobednički pohod ka severu. Prva armija je oslobodila Vranje, Prokuplje, Niš, Aleksinac i Kruševac, krajem oktobra njene jedinice bile su na obalama Save i Dunava. Na čelu Dunavske divizije, vojvoda Bojović je ušao u Beograd 1. novembra.

Za to vreme, Druga armija je oslobodila Rašku oblast, Kraljevo, Čačak i Užice i 3. novembra 1918. godine izbila na zapadnu granicu Srbije.

Tog dana je kapitulirala Austro-Ugarska, a srpska Vrhovna komanda naredila je komandantima svojih armija da zaposednu sve jugoslovenske oblasti pod Austro-Ugarskom.