Srbi ispred solunskih baštovana

Solunski baštovani, posprdno je, reklo bi se, kumovao francuski premijer Žorž Klemanso savezničkim vojnicima koji su tri godine ušančeni u Solunu čekali nekakvu komandu da krenu u borbu protiv neprijatelja iz tabora Centralnih sila. A onda su se pojavili srpski ratnici, oporavljeni posle albanske golgote i nošeni zajedništvom i rodoljubljem krenuli u juriš ka porobljenoj otadžbini, uprkos sporadičnim protivljenjima francuskih i britanskih generala.

Ta sloga, to patriotsko osećanje nadahnulo je nemačkog feldmaršala Makenzena da posle zauzimanja Beograda 1915. godine podigne spomenik u današnjem Košutnjaku i ispiše sledeći tekst: „Ovde leže moji hrabri protivnici, srpski junaci. Feldmaršal Makenzen.” A samo godinu dana ranije, početkom rata 1914. „Mančester gardijan” je predložio „da Srbija bude odvučena nasred okeana i potopljena”.

)Namera osvajača nije bila samo da kazni Srbiju zbog atentata u Sarajevu, već da satre srpski narod. Džon Rid je iz Šapca i Valjeva javio „da je Srbija zemlja smrti”. Pred tom paklenom namerom, zapaža Engleskinja ledi Hamilton, „niko nije ni mnogo star ni mnogo mlad za borbu. Čak je i stari kralj Petar prvi izneo svoja vremena i svoja bremena do prvih rovova”.

– To je bio četvorogodišnji rat gde su muškarci, žene uz rame i njihova deca branili svoju zemlju, svoje ognjište, svoju nejač. Kroz pojedinačne sudbine ogledali su se hrabrost, požrtvovanje, ljubav prema rodnoj grudi, poštenje, žeđ za pravdom, istinom – gotovo sve ono što su praiskonske vrline srpskog naroda, ali i neviđena patnja kroz koju je prošao i zločini koji su nad njim izvršeni – zapisali su Antonije Đurić i dr Petar Opačić, autori knjige „Solunci govore”.

Taj primer bio je recimo Ban Nušić, sin Branislava Nušića. On je spremio pismo ocu:

„Dragi Ago, ne žali za mene, ja sam pao na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam, štaviše, da bih mogao budućoj Srbiji korisno poslužiti, ali… Takva je sudbina! Tvoj sin Ban”.

Ili, malo poznata priča o sinovima generala Pavla Boškovića, rezervnim oficirima koji su se, teško ranjeni, našli u savezničkoj bolnici. Upitao ih je francuski lekar, čudeći se: „Zar su generalski sinovi u prvoj borbenoj liniji? Zar i oni tako ratuju i tako ginu?”

Odgovor je dobio od srpskog seljaka, Šumadinca: „Vidiš, gos’n doktore, svi mi imamo različite očeve, ali samo jednu majku – otadžbinu. E za tu majku Srbiju ginemo svi bez razlike…”