Bolest štitaste žlezde menja čoveka

Da li su bolesti štitaste žlezde vidljive na prvi pogled? U većini slučajeva ne, ali to ne znači da ih nema ili da su zanemarljive. To, takođe, ne znači i da smo mi pacijenti sa bolestima štitaste žlezde manje bitni.

Koliko nas, zaista, ima? Statistike kažu 10 odsto od ukupne populacije ima neku bolest štitaste žlezde, ali i da je još 10 odsto nedijagnostikovanih, potencijalnih pacijenata. Ova brojka od oko 500.000 duša u Srbiji zaslužuje pažnju.

Najzastupljenija bolest štitaste žlezde je hipotireoza, koja nastaje kao posledica različitih uzroka, autoimunih bolesti, posle operacije uklanjanja žlezde… Terapija je doživotna. Uzima se zamenska hormonska terapija, što nama rešava probleme regulisanja metabolizma i uspešno zamenjuje funkciju žlezde.

Sve ovo zvuči jednostavno, ali je put do postavljanja tačne dijagnoze i adekvatne terapije, krivudav, izazovan i usamljen. Svi simptomi o kojima se priča i piše su tu, ali je bitno pitanje i spremnosti da se reaguje na vreme. Prve simptome sam primetila još u gimnaziji, u vidu promene na vratu, variranja u težini, neregularnim ciklusima, zimogrožljivosti, netoleranciji na sunce. Sve je bilo zamaskirano burnim tinejdžerskim danima, zaljubljivanjima i upisivanju na fakultet.

„Vidim, a ne verujem” je bio moj odbrambeni mehanizam da priznam da mi je sa 18 godina narušeno zdravlje.

Bilo je čudno i pomalo frustrirajuće što sam morala da uložim mnogo više energije da bih pratila uobičajene aktivnosti vršnjaka. Ali je još „vode proteklo” dok nisam dobila dijagnozu i laički verovala da je to „samo” štitasta žlezda.

Sada kad bi mogla da vratim vreme, prvo bih se izvinila mojoj žlezdi što sam joj dozvolila da pati i da ponekad zaboli, kad moja tvrdoglava glava nije znala da zakoči.

Na svu sreću, po uzimanju terapije osetila sam veliko olakšanje. Tek tada sam na svojoj koži shvatila da sam se godinama osećala kao da idem uzbrdo sa trospratnom kućom na leđima, dok moji drugari idu napred, ali bez tereta. Kako je vreme prolazilo, bilo mi je sve bolje i bolje.

A, onda je došao trenutak da stanem, osvrnem se i priznam da je krajnji trenutak da se posvetim sebi i svojoj „prijateljici”, mojoj štitastoj žlezdi. Kako je vreme prolazilo, primećivala sam da izbegavam da kažem da imam bolest štitaste žlezde, trudeći se pratim ritam kolega, prijatelja, porodice. Nešto mi je jako smetalo, a vremenom sam shvatila.

Moja okolina i moji najbliži nisu znali sa čime se suočavam i kako živim sve ove godine. Onda sam donela odluku da im napišem jedno pismo. Napisala sam im da neko do koga im je stalo ima bolest štitaste žlezde, hipotireozu i da bi mi puno značilo da shvate da je ova žlezda naša glavna žlezda koja reguliše metabolizam i energiju za normalno funkcionisanje organizma.

Svaka ćelija našeg organizma i sve što se dešava u vašem telu zahteva hormon štitaste žlezde u odgovarajućim količinama. To znači da nam je potreban odgovarajući balans tiroidnih hormona da bismo se osećali i živeli dobro. Hormoni štitaste žlezde su nam neophodni da bismo jasno razmišljali i pamtili stvari, da bismo održavali dobro raspoloženje, da bi nam rasli kosa i nokti, da bismo imali osnovnu energiju da prebrodimo dan, da dobro vidimo, da varimo hranu...

Hipotireoza znači da je štitasta žlezda nedovoljno aktivna i da ne proizvodi dovoljno energije i nedovoljno kiseonika koji je preko potreban svim ćelijama u organizmu. Ovo je kao da vozite automobil, a ne možete da dohvatite papučicu gasa.

Setite se najgoreg gripa koji ste ikada imali, i koliko ste se osećali umorno, bolno i iscrpljeno. Sada zamislite da se budite svaki dan sa takvim osećanjem, ali da morate da ustanete, idite na posao ili u školu i brinete o sebi i drugima dok se borite tokom dana.

Iako sam vedra, vesela i raspoložena, znajte da je tu uloženo dosta napora. Nekada kad se pogledam u ogledalo ne mogu da prepoznam sebe od otečenog lica i kapaka. Hrabrim se i nadam se da ću i danas biti uspešna, uprkos otečenim nogama, teškim kao olovo, slabijom koncentracijom i „maglom u glavi”. Od mojih voljenih želim samo jedno. Da me pogledaju i iskreno postave jednostavno pitanje, a tako snažno: „Kako si?” Tada će im biti jasno zašto moram da se odmorim, zašto mi smetaju zvuci, svetlo, zašto mi je hladno i kad ne bi trebalo, zašto da me ne zadirkuju što se brzo umorim tokom šetnje na Adi.

Za svako novo jutro i dobar dan treba mi njihova podrška. Njihova ljubav i njihovo razumevanje treba da budu moja snaga.