Kad evro vrednosti izgube smisao

Prema informaciji Ministarstva finansija javni dug je krajem aprila ove godine iznosio 34,94 milijarde evra što u odnosu na bruto domaći proizvod (BDP) iznosi 50,6 odsto. U istoj informaciji smo pročitali da je javni dug na kraju prošle godine iznosio 33,33 milijarde evra, što je u odnosu na prošlogodišnji BDP bilo 55,1 odsto. Ni kraće informacije ni više pitanja koja traže odgovor.

Ako je javni dug za četiri meseca porastao za 1,6 milijardi evra, znači  li to da bi na kraju godine mogao biti veći od prošlogodišnjeg za blizu pet milijardi evra i da će dostići 38 milijardi evra. Pitanje nije bez osnova, jer je takav rast javnog duga predviđen prilikom usvajanja budžeta za ovu godinu, kada je predviđeno da će javni dug na kraju godine iznositi oko 56 odsto BDP-a. Ako dug na kraju aprila u iznosu od 34,94 milijarde evra čini 50,6 odsto BDP-a, to znači da se za ovu godinu računa sa BDP-om vrednim 69,05 milijardi evra, a 56 odsto od tolikog BDP-a iznosi 38,6 milijardi evra. Reklo bi se, sve teče po planu.

Sledeće pitanje je otkud da se očekuje BDP na kraju godine u vrednosti od 69,05 milijardi evra, što je više od prošlogodišnjeg BDP-a za devet milijardi evra ili za 14,5 odsto. Ako pretpostavimo i da se ostvari realan rast od 2,5 odsto, kako je i predviđeno prilikom usvajanja budžeta, što je malo verovatno, to znači da se računa sa inflatornim efektom od oko 11,5 odsto, da bi se ostvario rast BDP-a u  evrima od 14,5 odsto. Inflacija od 11,5 odsto odudara od očekivane inflacije na kraju godine od osam odsto, s čim nas onomad obradova Narodna banka Srbije (NBS), s obzirom na to da je inflacija po kojoj se obračunava vrednost BDP-a uvek manja od rasta potrošačkih cena.

Ako se ne računa sa tolikim inflatornim efektom, da li se možda računa sa rastom dinara, pa kad se iznos BDP-a u dinarima preračuna u još slabiji evro dobija se BDP od 69,05 milijardi evra i rast od 14,5 odsto. Bilo kako bilo, ako stvarno poraste za 14,5 odsto, možemo odmah da se kladimo da neće biti zemlje u Evropi sa tolikim rastom BDP-a. Dakle, moguć je paradoks svojstven nama, da ćemo biti prvi po nominalnom rastu i među poslednjima u Evropi po realnom rastu BDP-a, uostalom, kao i prošle godine sa rastom od 2,3 odsto i EU prosečnim rastom od blizu 3,5 odsto.

Sledeće pitanje je, kako javni dug raste, što se vidi iz informacije ministarstva ili pada što se, takođe, vidi iz pomenute informacije. I raste i pada, kao retko gde. U apsolutnom iznosu je povećan baš za onoliko za koliko smo se zadužili za četiri meseca, a pao je u odnosu na BDP, narastao na napred objašnjeni način. Znači, javni dug stvarno raste, a pada jer ga upoređujemo sa BDP-om čija je vrednost rezultat realnog rasta, inflacije i kursa dinara. Dakle, što veća inflacija to veći  BDP u evrima, naravno, pri skoro fiksnom kursu dinara. I tako godinama unazad. Naprosto, postalo je besmisleno pričati o rastu BDP-a, plata i penzija iskazanim u evrima pri skoro deset godina nepromenjenom kursu dinara. S tim u vezi je i sledeće pitanje. Kako kurs dinara miruje ako evro-kamate rastu  i skače cena pozajmljenog evra i pri više nego dvostrukoj inflaciji u odnosu na evropsku? Biće da su faktori koji čuvaju vrednost dinara veoma uticajni. To sigurno nije prosečan realan rast BDP-a od svega 2,7 odsto u poslednjih deset godina, i povoljan odnos izvoza prema uvozu. Taj faktor je, bez sumnje, ogroman priliv deviza po osnovu stranih direktnih investicija, doznaka iz inostranstva i visokog zaduživanja, što podiže ponudu deviza iznad tražnje, zbog čega je  NBS neretko morala otkupom viška ponude da sprečava jačanje dinara.

Na kraju, procena pada inflacije do kraja godine na osam odsto zaista prija, ali je malo verovatna koliko i nekoliko prethodnih, otkako se ponovo nosimo s ovim problemom. Naruku joj ne ide ni rast fiksnih troškova po jedinici proizvoda i usluga pri usporavanju privredne aktivnosti, niti manja tražnja osnovnih životnih namirnica usled  manje kupovne moći plata i penzija. Što se rasta BDP-a tiče pored pada potrošnje ograničenje mu je i znatno veća inflacija od evropske pri nepromenjenom kursu dinara, što obara isplativost izvoza. Doduše, kretanje izvoza u prvom kvartalu ove godine demantuje ovu bojazan, ali ovde je reč o konačnim rezultatima. Uostalom, manja moć novčane mase zbog inflacije i manje kreditne aktivnosti, takođe je ograničavajući faktor realnog rasta BDP-a. Nažalost, zbog mnogo čega, jedva čekamo da ova godina istekne i da je što pre zaboravimo.

Ekonomista

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista