Gimnazijalci na bilbordu

Sve ovogodišnje svečanosti mature i njihove godišnjice, nažalost, imaju boju tužnih događaja mladosti nastradale u školskim klupama. Ostaju u neizbrisivim sećanjima, među svima nama i u carstvu nebeskom.

Pljevaljsku gimnaziju osnovala je 1901. godine Kraljevina Srbija kao jednu od četiri u otomanskoj i austrougarskoj okupaciji – u Pljevljima, Bitolju, Skoplju i Solunu – a njen prvi direktor bio je Tanasije Pejatović (1875–1903) diplomac Velike škole u Beogradu i jedan od najboljih Cvijićevih učenika i saradnika, po kome škola nosi ime.

Sve to budi i sećanja na đakovanja svakog od nas. Na dane u školskim klupama, na velikom odmoru, izletima, ekskurzijama... pa postmaturski susreti, svakih pet godina, posvećeni uglavnom tim danima, događajima koji su činili radosnim naše prve ozbiljnije životne godine, kada smo (na sreću) imali malo od svega ovoga danas, a opet ništa nam nije falilo.

Nemoguće je doći do zavičaja, a ne proći bar jednom pored naše škole, zagledati se u neke od prozora razreda u kojima smo bili i pokušati da se setite svih onih lica iz I-7, II-6, III-3 i IV-3: Aničić, Bajić, Bajčetić, Bojović, Vuković, Vukojičić, Golubović, Drobnjak, Đenisijević, Jovanović, Kalazić, Kapetanović, Krstajić, Lacmanović, Milićević, Obradović, Ostojić, Popadić, Radojević, Radulović, Simović, Stanković, Telaćević. To mi je ostalo „zipovano” kao onaj prvi sastav naše zlatne fudbalske reprezentacije iz nekih pedesetih godina prošlog veka: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov – Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec.

Pod tim krovom rađali su se oni prvi snovi, „da postaneš levo krilo il’ centarfor školskog tima”, pa san o devojci iz III-6 plave kose i crnih očiju u koju su bila zaljubljena bar tri cela odeljenja mladića, ili onim „velikim” utakmicama iz školskog dvorišta za prvaka škole.

Zgrada škole, izgrađena u stilu akademizma, nije menjala fasadni izgled, sem što je u 21. veku postavljen veliki bilbord. Stojim zagledan u lica u belom s diplomama i cvećem – najbolji đaci, dobitnici nagrade „Luča” školske 2022. sa direktorkom. Znam, da je ovaj bilbord bio tu i ranije, ne bi bilo mesta za mene. Jedino, kad bi stavili tim naše škole pobednik na gimnazijadi u Prijepolju, ili onaj sastav koji je osvojio prvo mesto na „velikom” turniru za Dan mladosti 25. maja, kada smo u finalu pobedili s 5:0: Miško – Munir Telać, Rajko Lau – Ranko Trišo, Vojkan Bruno, Slavko Šepić, Tomica, Bahro... Nezaboravno IV-3 pod imenom „Esperanca”. Ali teško da bi to moglo proći.

U pozadini bilborda moj razred sa tri prozora. Kod nas tada nije bilo ni „vukovaca” ni „Luče”, ni bilborda. Normalno, bilo je odličnih, ne baš ovoliko kao danas, ali profesora, lekara, inženjera imamo. Pa imamo u generaciji i jednog akademika SANU, ambasadora, poete, slikare, sportiste, do dresa Partizana, „čak” i lokalnog Rudara. Opet, kada se osvrnem na sve to, najviše su mi ostali u dragom sećanju i bili inspiracija, oni likovi iz „poslednjih klupa” ( nije to ona Ćopićeva „magareća”).

Jednom, na ovo moje glasno razmišljanje o bilbordu, javi se Baja Kontraš, koji bi, da se pita, postavio i bilbord ponavljača ove škole.

– Bilbord s ponavljačima ove škole. – kaže Baja – To su oni koji su posle odlaska iz nje napravili uspešne profesionalne karijere u raznim oblastima: privredi, kulturi, prosveti, sportu... – I usledi obrazloženje: – Evo samo nekoliko, koje ću vam reći, što iz naše, što iz nekih generacija ispred ili iza nas: direktor „Geosonde”, direktor u „Jatu”, direktor brodogradilišta, direktor banke, direktori u raznim ustanovama, kulturnim i sportskim društvima, inženjeri, profesori...

To bi, kaže, postavilo neizbežno pitanje: Kad su im ponavljači tako uspešni, kakvi su tek dobri, vrlodobri i dobitnici „Luče”?

– Pamte se, normalno, u generaciji oni sa znanjima, baš odlični, kao što su bili Munir, Slavko, Bojo, Vesa, Milena... Ali i likovi s duhovitim dobacivanjima, iz poslednjih klupa, zasluživali su dobre ocene i bili upamćeni. Oni su nalik onom Andrićevom sa ćuprije na Drini, Vladu Mariću, sa šloserskim kačketom na glavi, koji spada u one skromne ljude koji su dovoljni sami sebi, ni sa kim se ne mere i ne upoređuju, zahvalno i mirno primaju ono što im život pruža i jednostavno daju od sebe sve što imaju i mogu. A danas, neko čudno vreme, neka nova mladost. Zato kapa dole, za sve Mariće, bivše i buduće, i čestitka „vukovcima” i „lučonošama”.

Vojkan T. Bojović,

Pljevlja