Edukacija u fensi kafiću

Jezik je deo kulturnog identiteta svakoga naroda i, iako je živa tvorevina i podložan raznim menama, zadatak je njegovih govornika, naročito onih koji imaju određene javne uloge, da neguju doterani i uređeni jezični stil. U tome je veoma važna uloga novinara da načinom na koji jezički oblikuju poruku utiču na šire jezičke težnje i sprečavanje šuma u sporazumevanju.

Novinarstvo je u 20. veku presudno doprinosilo razvoju srpskog jezika. Ogroman je uticaj na razvoj književnog jezika prvih novinara „Politike” u eposi s početka prošlog veka.

Međutim, danas je razlika između „žute” i „ozbiljne” štampe sasvim mala. Svakodnevnim, kafanskim i uličnim jezikom mediji podilaze najnižem ukusu. Jezik „vesti s estrade” počeo je osvajati političke, kulturne i, naročito, sportske rubrike. Poseban „doprinos” ruženju srpskog jezika daje mešavina žargonskog i razgovornog engleskog i istog takvog srpskog jezika. Takav malograđanski, „anglosrpski” jezik prodire u sve medije. Prvi su ga počeli koristiti rok kritičari, a potom novinari koji prate modu, film, sport…

Jedan od zadataka novinara trebalo bi da bude negovanje dobrog jezika čitalaca, slušalaca i gledalaca. Uzor u književnom jeziku ne predstavlja samo jezik popularnih književnika već i jezik uglednih novinara, umetnika, naučnika i drugih javnih ličnosti.

U srpskim medijima postoji veliki broj pravopisnih grešaka i primera nepoštovanja jezičke norme. Dok broj medija danas nekontrolisano raste, jezička kultura se urušava, a lektorske službe se u njima gase.

Ne osuđujem jezik medija globalno, jer postoji i dosta pozitivnih primera medijskog izveštavanja, koje je potrebno stalno isticati. „Politika” je uvek na tom putu, uz svekolike greške koje se javljaju i u našem listu.

Novinarski tekstovi, od kojih se očekuje najveći stepen razumljivosti i tačnosti, u naslovu, podnaslovu i samom tekstu zasićeni su raznim oblicima nepotrebnih stranih, najčešće engleskih reči. Izrazi kao što su: implementacija, edukacija, fensi kafić, svetski masters, srpski farmer, menadžment, onlajn, parti, onlajn kupovina, pej-pal račun, prajm-tajm, oglašavanje u of-tajmu, sankcije i slično samo su neki od primera koje nalazimo u srpskim medijima.

Svedoci smo da je srpski jezik zapušten. Na to utiču: stanje u obrazovnom sistemu, činjenica da jezička norma nedovoljno prati razvoj jezika i izuzetno snažan uticaj stranih jezika na savremeni srpski jezik.

Čini mi se da je najveći problem u obrazovnom sistemu. Iako je predmet srpski jezik i književnost obavezan u svim osnovnim i srednjim školama, u stvarnosti se srpski jezik izučava samo u osnovnim školama, dok se u srednjim nastava tog predmeta svodi isključivo na književnost. Većina nastavnika ignoriše obavezu da treba da predaje i jezik, što nadležni prosvetni organi tolerišu.

Naša jezička norma često nije aktuelna, jezički priručnici koji su u upotrebi mahom su zastareli. I dalje sve potrebe savremenog srpskog jezika na širem kulturnom prostoru ispunjavaju Pravopis Matice srpske, koji se dopunjava neredovno, i tek jedan jezički savetnik, Rečnik jezičkih nedoumica Ivana Klajna.

Najobimnija gramatika srpskog jezika i dalje je Savremeni srpskohrvatski jezik 1–2 Mihaila Stevanovića, koja je objavljena pre 60 godina. Srednjoškolska Gramatika srpskoga jezika Živojina Stanojčića i Ljubomira Popovića prvi put je objavljena pre više od 30 godina, i od tada se redovno preštampava bez suštinskih izmena. Nažalost, ovaj srednjoškolski udžbenik je osnovni priručnik po kome i studenti srpskog jezika spremaju i polažu ispite iz gramatike. Jednotomni Rečnik srpskoga jezika Matice srpske iz 2007. godine samo je prividno savremeni rečnik. Njegova izrada započela je 1990. godine, prvi put je objavljen posle 17 godina, i zapravo predstavlja skraćeno izdanje šestotomnog rečnika Matice srpske, čiji je poslednji tom objavljen davno.

Ovakvo stanje u obrazovanju i ovakvo stanje normativnih jezičkih priručnika stvara osnovu za treći problem, a to su pozajmljenice iz stranih jezika, na koje poslednjih decenija pažnju obraća tek mali broj lingvista.

Problem ne leži samo u izdavaštvu i nedoučenim prevodiocima nego i u niskom nivou opšte kulture i u sve većoj upućenosti novinara i stručnjaka uglavnom na anglosaksonske izvore koje internet danas čini izuzetno dostupnim.

Lektori su nekada bili ljudi koji su svakodnevno kreirali normativne uzuse savremenog jezika, međutim, tokom devedesetih godina prošlog veka među prvima su se raspale lektorske službe i takvo stanje u izdavačkim kućama i medijima traje do danas. Lektori rade honorarno i slabo su plaćeni. Uz svoj posao obavljaju i korektorski. Među lektorima nema razmene iskustava i ideja, sve se svodi na pojedinačni rad gde nema kontrole kvaliteta.

Država bi trebalo da daje podršku organizovanju odgovarajućih kurseva na kojima će se aktivno i permanentno obrazovati prevodioci i novinari, zbog toga što su to dve grupacije koje imaju ogroman uticaj na jezičke navike populacije. Predstavljanje jezičke kulture kroz niz aktivnosti, kroz izložbe, tribine i predavanja širom Srbije, načini su da se pomalo, ali svakodnevno, utiče na razvoj jezičkih navika ljudi. Takođe i dugoročna i stalna podrška ćirilici i izradi jedinstvenog bukvara za sve koji uče srpski jezik bez obzira na to da li je to u Srbiji ili bilo kojoj zemlji na svetu.

Jezička politika ne može se uspešno voditi bez njenih jasno utvrđenih nosilaca i bez dobre strategije. U Srbiji toga nemamo. Kod nas se država time odavno ne bavi. Da li je to posledica nemara, ili namere, ili nečeg trećeg, ili svega pomalo, to bi zasluživalo da bude temeljno ispitano.

Nažalost, manji problem nam je stihijsko unošenje u srpski jezik mnogih stranih reči koje su nepotrebne (jer ima, naravno, i onih koje su potrebne) i nepotrebna upotreba slenga i vulgarizama gde tome nije mesto, od sve izraženije politizacije jezika, u pokušajima da se gramatika savremenog srpskog jezika promeni i uskladi s pravilima nove srpske političke korektnosti, npr. preterivanje s rodnom ravnopravnošću na novom talasu radikalnog feminizma, sa veštačkim imenicama tipa: akademkinja, primarijuskinja, inženjerka, arhitektkinja, hirurškinja i sl.

Ono što je nametnuto Zakonom o rodnoj ravnopravnosti i pratećim rečnikom jeste zločin nad srpskim jezikom: nasilno pravljenje imenica ženskog roda od svih imenica muškog roda, kao što su: borkinja, gudačica, invalitkinja, knjigovotkinja, meteorološkinja…

Te imenice koriste oni koji misle da je politička nužnost da za svaki društveni status postoji imenica ženskog roda, a ako je u jeziku nema – treba je napraviti.

Praksa je pokazala da sve ono što je nametano i nije bilo u duhu našega jezika – nije izdržalo probu vremena. To je ujedno i putokaz sadašnjim i budućim piscima gramatike i pravopisa srpskoga jezika. Kao i u svakom drugom zakonu, ako nije proizašao iz prakse – neće biti poštovan i imaće kratak vek, bez obzira na moguće kazne.

Kada je reč o pismu, ja ne verujem u one teorije o organizovanoj kampanji protiv ćirilice koju vode komunisti, domaći izdajnici, drugosrbijanci, trećesrbijanci, Vatikan, Brisel ili ne znam ko drugi. Dvoazbučje je naša istorijska nesreća, klopka u koju smo postepeno upali. Posle 1918. Srbi su otkrili da mogu svoj jezik pisati latinicom, kao i Hrvati. Počeli su da objavljuju knjige i novine na latinici, pomalo pa sve više. Nisu razmišljali o tome da se dvoazbučje ne može večito održati, da ga nijedan drugi jezik u svetu nema. Nisu shvatili da će latinica početi da istiskuje ćirilicu, jer ima daleko širu primenu, jer je potrebna za strane jezike, za matematičke i druge formule, za internet, za automobilske registracije i tako dalje, dok srpskom ćirilicom možete da pišete samo srpski. Sad smo došli do tačke kada ćirilicu moramo da čuvamo, da je spasavamo, kao što se čuvaju kulturna dobra.

Angloholizam – boljka od koje pate sve nacije sveta

I „angloholizam”, kako ga je nazvao lingvista Tvrtko Prćić, danas je boljka od koje pate sve nacije sveta. To je cena koja se mora platiti za činjenicu da najzad imamo jedan svetski jezik, upotrebljiv za sporazumevanje u celom svetu (budući da pokušaji sa veštačkim jezicima kao što su esperanto ili interlingva nisu uspeli). Pri tom neke nacije reaguju neodmereno, puristički, nastojeći da zamene baš svaku stranu reč, pa i one rasprostranjene i svima znane. Mi smo od toga zaštićeni zahvaljujući lošem primeru Hrvata: sigurno nećemo biti u iskušenju da umesto „bestseler” kažemo „uspješnica”, umesto „softver” – „napudbina”, uz razne druge „ophodnje”, „zrakomlate”, „veleposlanike” i tako dalje. To ipak ne znači da treba da se opustimo i mirno prihvatimo svaku englesku reč koja se pojavi. Da imamo više svesti o maternjem jeziku i više brige o stilu i izražavanju, ne bismo dopustili da „implementacija” postane pomodna reč za ostvarenje ili sprovođenje, da imamo „menadžment” umesto uprave, da se govori o tiražu od „deset hiljada kopija” umesto primeraka, ili da „kratka priča”, bukvalni prevod od „short story” (šort stori), potisne našu reč pripovetka.

Kruh i tisuća nisu kroatizmi

U srpskom jeziku se bez razloga neke reči proglašavaju kroatizmima, iako to nisu pošto ih nalazimo i kod starijih srpskih pisaca još u pretprošlom veku, jer imaju„neodređeno hrvatski prizvuk”: mučnina, upala prehlada, rasveta, tuđica, smeće, poprimiti, tisuća, povest, kruh(v), pošast, ugodno, nakon… i mnoge druge.

Treba istaći da Hrvati a i neki Srbi smatraju da je„hleb” srpska reč a „kruh” hrvatska. Naravno, to nije tačno. U srpskoj epskoj poeziji imamo mnogo puta pominjan „kruv”, kao što u hrvatskom Zagorju imamo selo Hlebine. Ili: Hrvati kuću u kojoj žive zovu „dom”, ali u njoj žive kućanin i kućanica a ne domaćica, a mi imamo kuću u kojoj živimo – i tu smo domaćin i domaćica. A logičnije bi bilo da u kući žive kućanin i kućanica a u domu domaćin i domaćica…