Šahisti i šahistkinje
Nedavno je vodeća ruska šahistkinja otkrila novi kontinent rekavši da u šahu ne odlučuje fizička superiornost muškaraca, a na pitanje da li šahisti i šahistkinje treba i dalje odvojeno da se takmiče – potvrdno je odgovorila. Znači, šah nije bacanje kamena s ramena, nema odvojenih škola, fakulteta za žene i muškarce, ali treba da ostane tako kako je. A tako je otkako je izmišljeno pravilo taknuto-maknuto. U prilikama kada su istovremeno održavani turniri za žene i muškarce, često je bivalo da se šahisti posle završetka partije oslobađaju napetosti i zamora prepričavanjem veselih zgoda iz partija sa turnira šahistkinja. Čuveni velemajstor, ozlojeđen pošto je njegova učenica izgubila partiju, predložio je da se donese zakon kojim bi se ženama zabranilo da igraju šah: „Uverićete se, ako se ne donese zakon, one će i dalje igrati.” Priznati šahovski stručnjak objašnjavao je da žene nemaju osećaj „percepcije prostora”, a džangrizavi, manje se oslanjajući na nauku, ne popuštaju – to je zato što ne mogu pet sati da ćute, a tim gore što partije sad traju sedam sati.
Ne da se druga strana, potežu i Njegoša: „Iz grumena velikoga lafu izić trudno nije...”; to jest, mnogo je više šahista. I to je tačno, i Njegoš je u pravu. I nije samo to: žene kad se naigraju šaha, kad se primaknu zrelim godinama spuste se sa oblaka na zemlju, a muškarci bi barem na šahovskoj tabli da ratuju, da se igraju, da se nadmudruju.
Na Kalemegdanu ne igraju šah penzionerke, one rade korisne kućne poslove...
Čehinja Vera Menčik prva je šahovska šampionka. Držala je titulu najbolje šahistkinje od 1927. do 1944. Igrala je na najvećim turnirima, sa najboljim šahistima toga vremena. Na primer: protiv šampiona Evea jedna pobeda, jedan poraz, sa velemajstorom Reševskim jedna pobeda, dva remija... Ne pomaže! Kad je na turniru u Moskvi (1935) velemajstor Pirc izgubio od Menčikove godinama su njegovi suparnici, to pamtim, o tome zlurado šaputali.
Nije kako je bilo. Godine 1957.održana je Prva šahovska olimpijada za šahistkinje, trideset godina pošto se zbila Prva šahovska olimpijada (za muškarce). Posle smrti Vere Menčik FIDE je sprovela sistem takmičenja za pojedinačno prvenstvo sveta za šahistkinje.
Primaklo seneko drugo vreme. U osnovnoj školi u selu Pavliš, nedaleko od Vršca, dogodilo se da su devojčice daleko bolje igrale šah od dečaka. U domovima pionira u Gruziji devojčice su zasenile dečake. Nona Gaprindašvili i Maja Čuburdanidze stekle su šampionske titule. Nona Gaprindašvili postala je predsednica olimpijskog komiteta svoje zemlje. Obe su učestvovale ravnopravno, tu negde, na turnirima muškaraca. Baš lepo, ko bi rek'o (Malo ironije, tek da se zna). A onda je zasijala Judit Polgar. Tišina, prestala čuđenja. Judit Polgar za vreme igre ćuti, ne govori. Pet sati, sedam sati. Na svoj konto upisala je veliki broj imena najboljih šahista sveta, imena šampiona. Umešala se među krokodile. Proizvodi partije – lepotice. Svojim primerom odgovorila je na pitanje da li i zašto šahisti i šahistkinje treba da se takmiče zajedno ili odvojeno.
I, šta se to dogodilou selu Pavliš? Šahovski majstor Milorad Kapelan, nastavnik u osnovnoj školi, uspeo je da njegovi učenici zavole šah. (Koliko nas je izabralo životni put pod uticajem dobrih ili loših nastavnika!)
Devojčice iz Pavliša proslavile su svoje selo, prve su stekle fakultetske diplome, bile među najboljim šahistkinjama Jugoslavije.
Dakle, selo Pavliš i Judit Polgar.