Kad je česma bila Tanjug i lečila od bolesti

Rese kojima se u proleće kite leska i orah istkale su ime prestoničkom naselju Resnik. Legenda kaže i da je nekada između Avale i Straževice gospodario lešnik, pa je selo formirano oko česme iz doba Rimljana dobilo naziv Resnik, a istoimena lekovita biljka pridružuje se „porodičnoj” lozi. Osim o „krštenju” tog kraja, pregršt je zanimljivosti iz svih oblasti života Resničana. I sve se čuva među koricama hronike koja je, sa rodoslovom, nedavno predstavljena u Centru za kulturu „Rakovica”. Urednik izdanja je Milan Nedeljković, scenarista i režiser dokumentarca „Resnik za sva vremena”.

Prvi pisani trag o selu zaveden je u turskim tefterima u popisu Beogradske nahije 1528. godine. Plodna zemlja, livade, šume, izvori i geografski položaj, kako piše, pogodni su za život na ovom lokalitetu.

Alimpije Bogić, pisar vračarskog sreza, u „Topografskom rečniku” 1865. godine beleži da je „Resnik selo u Posavlju više manastira Rakovice, tri sahata od Biograda”. Naselje u izvorima iz 19. veka spominje i antropogeograf Risto Nikolić, iz čijih spisa se saznaje da su najstarije familije Jeličići i Ćalići, danas se prezivaju Petrović, zatim Zarkulovići, koji su izumrli, potom Aleksići – danas Nedeljkovići, Paunovići, Manojlovići i Đurđevići, pa Rnjići po starom, a sada Matići, Životići...

A srce svakog mesta je škola. Ovde je osnovana 1870. godine, u kući porodice Stojanović, pa kasnije u domu Lazarevića. Jedan od prvih učitelja bio je Toma Nikašinović. Škola je „rasla”. Zgrada sadašnje OŠ „Kosta Abrašević” izgrađena je pre više od pola veka.

Duhovno mesto u Resniku je manastir Rakovica, čiji monasi su obavljali dužnost paroha do 1935. godine, kada u selo bez hrama dolazi jerej Sibin Stanković. Tek 2012. godine temelje prve resničke crkve posvećene Svetom Vladici Nikolaju Žičkom osveštao je patrijarh Irinej.

I resničko zvono ima biografiju. Stajalo je na zvonaru stare škole.

„Sećam se, 1953. godine, kada je vladala nezapamćena zima, zvono je dugo zvonilo, što je bio znak da đaci toga dana ne idu u školu. Zvono nije preživelo posleratnu ideološku bolest. Skinuto je sa zvonare, a onda ga je Vule Ciganin ukrao i prodao na otpadu. Resničani se s tim nisu pomirili, pronašli su zvono i postavili ga na šljivu u Mađarskom groblju u selu. Imao sam 12 godina kada sam, zvoneći, ispratio na večni počinak pradedu, solunca Radovana Gajića. Zvono sa šljive je otišlo u zaborav”, ovo je priča Slobodana Mitrovića, koju čuva hronika, kao i niz drugih, pa i onu o Staroj česmi, na koju se dolazilo po vodu i vesti. Šaljivdžije vele da je njihova česma bila „Resnički Tanjug”.

Književnik Miroslav Kokošar česmu je sačuvao u stihovima, a oni kojima je zdravlje povratila njena voda blagodare na poseban način.

Hronika podseća i na stradanja u ratu i miru. U jaruzi Zelenjaka 1942. godine Nemci su streljali više od stotinu logoraša, dok je 29 Roma u jednom danu odvedeno na put bez povrataka. Gotovo svi resnički mladići upućeni su na Sremski front i većina se nije vratila. Za vreme NATO agresije 1999. Straževica je svakodnevno gađana. Na mestu repetitora podignut je spomenik poginulim podoficirima.

Između dva rata važna za bitisanje bila je Zemljoradnička potrošačka i kreditna zadruga. Radnici su hleb zarađivali mahom u majdanu, a kasnije u rakovičkoj industriji. Izgradnja prve železničke pruge Beograd–Niš 1884. i koloseka Beograd – Mala Krsna 1924. godine uticali su na širenje naselja ka Železničkoj stanici, strateškoj zoni. Do nje nije mogla da dobaci neprijateljska artiljerija, pa su tu pristizale izbeglice.

„Ćira” je do 1948. godine bio jedina veza s gradom, a devet godina kasnije uvodi se autobuska linija. Dobrovoljnom akcijom urađen je lokalni vodovod i provedena struja. Dom kulture pojavio se kao svetionik 1969. godine.

A kada govore o kulturi i umetnosti, sete se Resničani da je njihov Milorad Janković Doca, profesor Akademije likovnih umetnosti, svoja dela s motivima rodne grude izlagao širom sveta. Ponosni su i što je kao učiteljica ovde službovala Danica Marković, pesnikinja, a u posetu joj dolazila Nadežda Petrović. I još su dokučili da je porodica književnika Jove Ilića, ministar pravde u vreme Obrenovića, poreklom iz ovog kraja.

Na videlo izlazi i da meštani oduvek vole sport i kafanu. Fudbal su igrali na gumnu Miloja i Živka Joksimovića. „Pobeda” je osnovana 1937, a FK Resnik 1956. godine. Golubari su se okupljali u „Tasinoj kafani”, koja je imala bilijarski sto, kao i najstarija „Šumadinac” porodice Lazarević. Divanilo se i kod Mitra Paunovića, a bračni par Stanimir i Vahida – Seka, u ugostiteljskom su „spomenaru”. Zbog svog porekla, meraklijsku kuću nazvali su „Bosna i Srbija” od milja BIS. Pod ovim imenom lokal je postao diskoteka. U ulozi disk-džokeja snalazio se Atif, otac atletičara Emira Bekrića. Uživao je ovde i gradonačelnik Branko Pešić, a nove godine dočekivali bardovi glume i diplomate. Istina je da su druženja u BIS-u doprinela izgradnji brane i regulaciji korita Topčiderke. Svesni da tu dolaze uvažene ličnosti, koje je poplava znala da „zarobi”, nadležni su rešili problem.

I put za Železničku stanicu je plavljen, ali je to „premostio” rabadžija Petar Sladić. On je konje obučio da lako kroz vodu gaze. Uz malu naknadu, prevozio je putnike. Živko Radojičić u hronici kaže: „Slušao sam narod kako govori: ’Bog ti, Pero, podario dug život!’ Poživeo je čiča 88 leta.” Posle izgradnje brane Pariguz, do 2014. godine nije bilo većih poplava. Ali Resničani još kubure s kanalizacijom i klizištima.

Nekada selo koje je hranilo grad, Resnik je danas moderno naselje na vratima Beograda i njegova najjužnija tačka. Zanimljivo je da se Resnik nalazi u imenu još deset mesta. A prestonički je jedinstven. Udruženje „Hronika Resnika” zalaže se za obnovu spomen-česme, na čijoj je ploči bilo ispisano, pa „izbledelo” oko stotinu imena Resničana, stradalih u balkanskim i Velikom ratu. To će biti primer kako se neguje kultura sećanja i čuva baština.

Nadežda Petrović slikom pokazala put

Entuzijasti su dve decenije sabirali građu za istoriografsku knjigu. Pokretač je bio Živko Radojičić (1921–2007). Posle njegove smrti posao je nastavilo petnaestak priređivača. Recenzent je bio dr Miloš Nemanjić. Svedočanstvo o Resniku starije podseća, a mlade podučava kako se čuva zavičajna baština, jer su ovde koreni 54 resničke familije. „Put u Resnik”, reprodukcija slike Nadežde Petrović iz 1904. godine, na koricama ove hronike simbolično upućuje na put dokumentarnog štiva.

Zavičajni simboli

Resnik je do 1974. godine pripadao Čukarici, a od tada je pod okriljem opštine Rakovica i broji oko 25.000 stanovnika. Zavičajni simboli Resnika su Straževica, Avala i Topčiderska reka – pritoke su joj Sikiljevac, Pariguz, Kadinac, Manastirski i Rakovički potok.

Brojni su i toponimi od Ladne vode, Arap-čaira, Gaja do Ciganskih njiva, što mestu daje bogatu prostornu dimenziju.

Prva žrtva variole vere i železnička nesreća

U vremeplovu je i predratni lekar Ivan Patalov, Jermen, koga su meštani prihvatili kao najrođenijeg. I kuću su hteli da mu grade, ali je rat pokvario plan. Priređivači zbornika pronašli su potomke dr Patalova u Pančevu i oživeli uspomene. Pamti se i plemenita medicinska sestra Dušica Spasić, prva žrtva variole vere. U sećanju vremešnih je i železnička nesreća koja se dogodila uoči Božića 1964. godine, kod stanice Jajinci, kada je putnički voz naleteo na začelje brzog voza. Poginulo je više od šezdeset osoba, među kojima su bili i đaci, a preko stotinu ljudi je povređeno.