Svako da malo uvuče svoje rogove, da se pruži ruka

Najvećem delu glumaca skidam kapu na neverovatnom jedinstvu koje su manifestovali čim su se osetili ugroženim zbog određenih žaoka koje su došle sa strane pojedinih poslanika vlasti. Poštujem to, bez obzira što se sa njihovim političkim pogledima nikada nisam slagao. Poštujem i što su krajnje nemilosrdni prema njihovim kolegama koji imaju dijametralno suprotne političke poglede od njih, jer složno im zavrnu svaku moguću šansu da negde glume i da zarade za hleb. Preciznije rečeno, ko nije u saglasju sa njihovim tzv. građanskim pogledom na svet, za njega mesta među njima nema. Ima samo u pojedinim medijima i to da budu razapeti. Ukoliko ne verujete u ovo što pišem, setite se kroz šta su sve morali da prođu Laza Ristovski i Bule Goncić samo zato što su otvoreni stali uz Aleksandra Vučića. Posebno se setite kako su „nezavisni” mediji razvlačili Mikija Manojlovića. Da li je potrebno da naglasim da niko od njihovih kolega, ali baš niko, nije im stao u zaštitu. Naprotiv, vrlo složno, da ne kažem lobistički, indirektno, a neki čak i krajnje direktno, stali su na stranu „nezavisnih” medija.

Danas imamo obrnutu situaciju. Pojedini narodni poslanici vlasti, moje kolege, neprimereno su se izrazili o pojedinim glumcima koji su podržali protest. Dakle, bez namere da vode kampanju protiv njih, već su se samo uglavnom putem „Tvitera” ružno o njima izrazili. Gotovo sve kolege glumci stale su im u zaštitu. Svaka čast, mada je jasno da među glumačkim liderima postoji krajnje iskristalisano političko mišljenje, pre svega opoziciono, gde ne postoji prostor za one koji drugačije misle i zato je to ozbiljan pokazatelj kakva diskriminacija vlada u srpskom glumištu.

No, ne bih da ulazim dublje u tu problematiku. Želim da kao narodni poslanik vlasti izrazim izvinjenje prema svakom glumcu kome su moje kolege uputile neku neprimerenu reč. Naši politički pogledi će se uvek razlikovati, ali razlike ne smeju da dovode do bilo kakvih uvreda, posebno kada si vlast. Vlast je najodgovornija i mi koji smo njen deo dužni smo mnogo više od svakog da istrpimo i nikako ne smemo da uzvraćamo istom merom, čak i kada nas najgore vređaju. Naši odgovori moraju da budu činjenični, na nivou kako dolikuje onima koji vode državu i uvek pomirljivi, jer smo dužni uvek da pozivamo na dijalog i da smirujemo tenzije. Ono što bih voleo makar jednom da čujem od glumaca je iskrenost. Iskreno da kažu koliko se nekada ulagalo u film i pozorište dok su vladali oni sa kojima danas šetaju, a koliko se ulaže danas. Da kažu iskreno koliko su nekada zarađivali, a koliko danas zarađuju, i posebno da kažu koliko je nekada bilo projekata, a koliko ima danas.

Iskrenost je vrlina. Naravno, kada tu budu iskreni, a brojke su neumoljive, onda da dodatno istaknu šta to možemo još da učinimo da poboljšamo položaj glumaca, u šta još da se uloži kako bi se filmovi i serije snimali ili radile pozorišne predstave. Mislim da vlast i glumci, koliko god da se ne slažu, moraju da razgovaraju. To je u sveopštem nacionalnom interesu, jer ti glumci će sutra igrati u nekim filmovima koji se tiču projekata od vrhunskog nacionalnog interesa.

Uostalom, čuvena anegdota koja se vezuje za Čerčila tokom bombardovanja Britanije kada je okupio ministre da sagledaju kako da namaknu sredstva za odbranu zemlje i kada je odbio predlog ministara da redukuje sredstva za kulturu uz obrazloženje – „A šta ćemo onda da branimo?” – najbolje oslikava koliko je važno da vlast i svi kulturni radnici, posebno glumci, probaju da pronađu način da razgovaraju i da pronađu zajednički jezik. Ono što je najbitnije je da svako pomalo uvuče svoje rogove, da se pruži ruka i da se shvati da je u sveopštem interesu da se radi za Srbiju. Vlast da prihvati da je sasvim u redu da postoje ljudi koji imaju drugačije životne i političke poglede i da tu glumci očito prednjače, a glumci opet da budu iskreni i da ponekad pređu preko svojih sujeta pa da priznaju da su ipak pod vlašću koju baš ne vole toliko, ipak, najviše radili i uspevali da zarade.

*Narodni poslanik