Aleksa Nenadović, rodoljub, narodni vođa i brižan roditelj

Portret Alekse Nenadovića, rad Uroša Kneževića, 1855.Aleksa Nenadović (≈1749–1804), posavskotamnavski knez, takođe i obor(nad)knez, ostao je upamćen u srpskoj istoriji po mnogim lepim ljudskim i državničkim osobinama, zbog kojih je bio veoma poštovan i voljen od svog naroda, uvažavan od  političkih saradnika, ali i omrznut od svojih protivnika. Kao vodeća ličnost na području zapadne Srbije, bio je prva žrtva zloglasne seče knezova, koja je prethodila Prvom srpskom ustanku. Na početku i tokom ustanka, posmrtna slava kneza Alekse dala je doprinos autoritetu članova njegove porodice – sinu Proti Mateji, političaru, vojskovođi i kasnije memoaristi, kao i Aleksinom bratu knezu Jakovu Nenadoviću.

U periodima mira pod turskom vlašću, srpski knezovi su regulisali manje imovinskopravne sporove među narodom i sarađivali s vlastima u prikupljanju poreza. Veće i krivične sporove rešavale su kadije i njihovi izvršitelji muselimi. Ta zvanja bila su veoma tražena među turskim prvacima, jer su davala mogućnost slobodnog ucenjivanja optuženika, što je donosilo novčanu korist kadijama, a često i imovinsku propast optuženiku. U slučajevima očitih nepravdi, knez Aleksa bi se umešao u suđenja, zdušno braneći nepravedno kažnjavane, bilo Srbe bilo Turke. Aleksina hrabra pravdoljubivost stvorila mu je narodno poštovanje i ljubav, ali i surevnjivost i mržnju, s druge strane. Kao osvetu za Aleksinu pravdoljubivost, Turci su pokušali tri atentata, koje je on srećno preživeo. U jednoj šumskoj zasedi atentatori su promašili Aleksu a ubili njegovog pratioca, koga je Aleksa kasnije veoma žalio. Još jedan slučaj bio je u Beogradskoj tvrđavi, gde je Mula Jusuf poslužio Aleksi otrovnu kafu, koju je on popio do pola, ali je osetivši opasnost prestao i nekako uspeo da preboli.

U vreme poslednjeg Austrijsko-turskog rata (1788–1791), Srbi su poverovali da je došao trenutak konačnog oslobođenja od Turaka. U tom ratu srpsku vojsku u istočnim krajevima predvodio je Koča Anđelković (Kočina krajina), dok je Aleksa Nenadović bio vojni predvodnik u Posavini i Valjevskom području. Uoči početka rata austrijski car Jozef Drugi posetio je posavsku granicu, gde je u razgovoru s Aleksom Nenadovićem dao uputstva Srbima koji su već pre dolaska austrijske vojske započeli borbe. Aleksa je pripadao dobrovoljačkim austrijskim jedinicama (tzv. frajkor) dobivši čin austrijskog oficira.

Posle oslobođenja Beograda i znatnog dela Srbije usledilo je ogromno razočarenje kad su Austrija i Turska 1791. neočekivano sklopile mir u Svištovu, kojim je Austrija vratila Turskoj sve osvojene srpske krajeve. Naime, u međuvremenu je u Francuskoj 1789. izbila revolucija, u kojoj su svrgnuti kralj Luj Šesnaesti i kraljica Marija Antoaneta, koji su oboje giljotinirani, na užas pripadnika evropskih vladarskih dvorova. Rođena braća Marije Antoanete, austrijski carevi Jozef i potonji Leopold, zabrinuti za opstanak sopstvene krune, napustili su srpsko bojište i vojsku uputili na francusku granicu.

To tada nije moglo biti poznato knezu Aleksi, koji je odbio pođe s austrijskom vojskom, rekavši da hoće da deli sudbinu svoga naroda i poručivši da ubuduće Srbi nikad ne treba da veruju Austrijancima. Mir je obuhvatio i amnestiju za Srbe, a za beogradskog vezira postavljen je, srećom, dobar čovek – Mustafa-paša, nazvan Srpska majka, po kome se i danas zove ulica u Beogradu. Knez Aleksa je sarađivao s Mustafa-pašom pomažući mu u borbi protiv odmetnika iz Vidina. Međutim, posle desetak godina oni će ipak ubiti pašu i zavesti poznati dahijski teror u narodu. Uoči fatalne seče knezova Aleksa dobija opomenu da beži u Zemun, ali ostaje da deli sudbinu sa svojim narodom, rekavši da ne želi da svojim bekstvom izazove osvetu prema nekom od nedužnih ljudi.

Osećajući da predstoje teška vremena, knez Aleksa je požurio da svom sinu Mateji obezbedi protojerejsko zvanje još pre napunjenih dvadeset godina, zahvaljujući uticaju na beogradskog episkopa – Grka. Tim zvanjem mladi Mateja stekao je veliko društveno uvažavanje. Međutim, mudri otac Aleksa upozorio ga je da se narodno poštovanje ne sme izneveriti. Čuveni su Aleksini saveti o uzdržanosti prema alkoholnim pićima i uplitanju u razgovore ljudi osetno starijih od sebe. U svojim „Memoarima” prota Mateja uopštava očeve savete na umerenost u svim drugim sklonostima. „Reči, delanja, naklonosti i uživanja upravljajte svagda prema vremenu i prema godinama vašeg života... Teško onom koji prvu čašu svake svoje naklonosti do dna ispije!” Ove reči bi i danas trebalo da imaju na umu mladi ljudi.

Seni Alekse Nenadovića mogu da budu ponosne na sina Mateju i unuka Ljubomira.

Dragan Stanković,

Beograd