Udarac na „poslovne ikone Srbije"

Da li je hrana kod nas jeftinija ili skuplja nego u okruženju, koliko je i koje blagodeti građanstvu tranzicionih zemalja donela zaštita konkurencije, odnosno kontrola monopola i gde se krije đavo što prazni novčanike po Srbiji?

Ovo su samo neka od pitanja na koje bi odgovor struke rado čuo i običan svet (proteklih dana dodatno zbunjen ponovo vaskrslom raspravom – ima li ili nema monopola u Srbiji) i samo neke od tema koje će ove nedelje, u organizaciji Saveza ekonomista Srbije i Crne Gore i srpskog Udruženja korporativnih direktora, na Miločerskom ekonomskom forumu, okupiti oko 450 ekonomskih teoretičara i praktičara.

Mada priznaje da teorijski razlozi idu u prilog kontroli monopola i da je razvijene privrede praktikuju zbog sprečavanja zloupotrebe monopolskog položaja i razvoja konkurencije, profesor Dragan Đuričin, predsednik Saveza ekonomista Srbije, u obimnom uvodnom referatu za ovo savetovanje, između ostalog, navodi svoje argumente zašto baš u Srbiji to i ne bi trebalo raditi kao drugde – u razvijenom svetu. I zašto bi Srbija prema svojim monopolistima trebalo da bude manje kapriciozna i rigidna.

U slučaju Srbije „đavo je, kaže, u detalju”, a problem vidi u načinu na koji se monopoli kontrolišu.

Profesor je zabrinut što u uslovima još niske privredne aktivnosti država administrativnim merama sputava razvoj kompanija koje, po njegovoj oceni, najviše doprinose oživljavanju privredne aktivnosti i koje naziva „poslovnim ikonama Srbije”.

– Više naših najboljih preduzeća koja predstavljaju poslovne ikone Srbije ima značajno tržišno učešće, ali ne zbog svoje strategije uništavanja konkurencije u prethodnom periodu ili zbog zloupotrebe monopolskog položaja već zbog tranzicione stagflacije i investicione kratkovidosti, kao ključnih karakteristika privrednog ambijenta.

Stoga, po Đuričinu, nije racionalno da kompanije koje su, kako kaže, „preživele geopolitičku kataklizmu, država kažnjava u periodu geopolitičke konsolidacije i ekonomskog oživljavanja”.

Dok javnost poziva državu na žešću antimonopolsku borbu i priželjkuje da konačno neko bude i kažnjen zbog zloupotrebe monopolskog položaja, profesor Đuričin ocenjuje da su kazne ne samo drakonske (do 10 odsto godišnjeg prihoda), već se i neadekvatno vezuju za ukupan prihod, „koji ne mora biti u korelaciji sa efektom eventualne zloupotrebe monopolske pozicije”.

– Može se desiti besmislena situacija, da preduzeće koje ima gubitak postaje dužnik po osnovu kazne za zloupotrebu monopolskog položaja. Plaćanje kazne kao procenta od ukupnog prihoda, u tom slučaju, dovelo bi do značajne dokapitalizacije preduzeća, odnosno do sužavanja njegove poslovne moći, strahuje prof. Đuričin, ukazujući i na opasnost od rasta „troškova održavanja privatne svojine”, kad oni koje Komisija za zaštitu konkurencije okvalifikuje monopolistima treba da dokažu da to zapravo nisu.

Na najave države da će domaću antimonopolsku regulativu upodobiti evropskim standardima, Đuričin odgovara kritikom što kontrola monopola nije u skladu sa nekim tranzicionim zakonima i tranzicionom politikom.

– Na primer, privatizacija određenih preduzeća je obavljena nezavisno od stepena njihove tržišne koncentracije u trenutku privatizacije. Naknadno uvođenje argumenta monopolske pozicije za strane investitore znači retroaktivnu meru. Ova situacija može da dovede do seljenja aktivnosti privatizovanih preduzeća, smanjenja nivoa investiranja ili do dekuražiranja potencijalnih investitora.

U prilog tezi da kontrola monopola ne bi trebalo da bude tako „rigidna” u ovoj tranzicionoj fazi, profesor ocenjuje da ponašanje preduzeća u granama veće koncentracije ne utiče suštinski na rast inflatornog pritiska, ukazuje da još postoji problemi u tehničkoj analizi monopolske pozicije (kad je reč o definisanju relevantnog tržišta i podacima za izračunavanje indeksa koncentracije) i konstatuje da veličina i kadrovska ekipiranost regulatornog tela uopšte nisu u skladu sa ambicijama zakonodavca.

A šta onda profesor Đuričin državi predlaže?

– U ovoj fazi tranzicije, kada ona gubi ritam, regulativa ne sme biti kontraproduktivna, odnosno, ne sme sužavati priliku za razvoj, već mora biti fino tempirana. Jedna od mera u ovoj oblasti može biti korišćenje instituta koji pravna teorija i praksa EU dobro poznaju – instituta „uslovnog odobravanja koncentracije”. Kod starih grana kod uslovnog odobravanja koncentracije dominiraju strukturne mere, dok kod novih grana dominiraju mere za disciplinovanje ponašanja preduzeća – kaže Đuričin.

Predstojeći skup biće prilika da koplja na ovu vruću, ali i druge značajne tranzicione i posttranzicione teme – od geopolitike, preko investicija, konkurentnosti, novih finansijskih instrumenta do etike u korporativnom upravljanju ukrste teoretičari, praktičari i regulatori, među kojima i predsednici komisija za zaštitu konkurencije Srbije, Crne Gore, Hrvatske i Slovenije.

Vesna Jeličić