Dva plemena

Dakle, radikali suse raspolutili i u parlamentu sada postoje dva „plemena” istog porekla: „Napred, Srbijo” i „Srbijo, ne mrdaj nikud dok se vojvoda ne vrati iz Haga, ili ne naredi drugačije”. Dobro, de.

Znači, sada osim u hemiji i fizici, i u Srbiji postoje „slobodni radikali”, izuzev onog što godinama duva kontravetar u sheveningenske vetrenjače?! Lepo, nema šta.

Toma Nikolić iz cele te priče, polako ali sigurno, izlazi kao apsolutni pobednik. Čujem da ga već proglasiše za velikomučenika i stožera zdrave srpske desnice?! Alal mu vera. Čovek se mudro distancirao od vojvode, kuma i do juče zajedničke politike i već postade faktor mira, stabilnosti i mudrosti u Srbiji, regionu, svetu, vaseljeni... Načinio korak u stranu od svega što je doskora govorio i činio, kleo, proklinjao i anatemisao – i ops, eto ga u korpusu proevropske bratije. Puna je aktuelna vladanjemu sličnih...

Ali, kapa dole Tomi. Jednostavno, znao je kako da zajaše bumerang koji mu se vratio i da na njemu, evo, stigne do neslućenih nebeskih visina.

No, verujte, nemam ja baš ništa protiv Tomislava Nikolića. Politika je to, a u njoj se priča i pamti od danas do sutra, ako i toliko potraje.

Nesumnjivo jeste najumnija glava koju su radikali jednoglasno odrubili u petak, na sastanku predsedništva stranke. Nije im prva, verujem ni poslednja. Isekli su granu na kojoj su, bogme, udobno sedeli i sad...

E, sad zaista mogu samo da kunu, leleču i tuže. Možda da u nekom od narednih brojeva partijskog glasila „Velika Srbija” objave sabrana dela Radete, Jovanovićke i Pop Lazićke: „Kletve, zdravice i kolede po poslovniku i van njega”.

Samo, pre toga da utvrde je li Toma američki, engleski ili francuski špijun?! Mislim, sve tri su saglasne da špijun jeste, samo nikako da se dogovore čiji je ponajviše.

Muževniji deo predsedništva SRS-a je takođe uveren u Nikolićevo subverzivno delovanje, s tim što oni tipuju na domaću manufakturu zvanu BIA, smatrajući da dojučerašnji „kalif umesto kalifa” nema kapaciteta za stranu agenturu.

A, do juče su, rekoh, zajedno i viđali i lovili špijune u svakom trećem građaninu Srbije. Ih, koliko su samo lepih inkvizitorskih lomačica potpalili na čelu s Tomom, a danas ovako?! Postade čovek: voda za vatru koju je nekada raspirivao...

Više ništa ne razumem?! Doduše, nema šta tu mnogo da se razume.

Ako su već Ivica, Palma i dr Krkobabić postali iskrene „šengen meraklije”, što pa ne može Toma Nikolić?!

Ako je već u knjižicu demokratskih mudrosti ušla misao prepodobljenog gorepomenutog jagodinskog Martina Lutera Kinga: „Da se patriotizam ne sipa u traktor”, mogu i nevernom Tomi da se zaborave rani(ji) radovi.

More, bolje da ćutimo, ovo je još i podnošljivo. Možda se u sledećem naletu demokratije javi Gorica Gajević, sa željom da nas povede napred.

A, mi poverujemo...