Ko će da bude golman?

Filmska biografija Sonje Savić počinje još 1977. godine i do danas broji 50 filmskih i televizijskih uloga (Leptirov oblak, Lude godine, Davitelj protiv davitelja, Mi nismo anđeli, Masmediologija na Balkanu, Una, Urnebesna tragedija... i brojne TV serije) i brojne nagrade: "Carica Teodora" u Nišu za "Živeti kao sav normalan svet", 1982; "Zlatna arena" u Puli, "Ćele kula" u Nišu i "Sedam sekretara SKOJ-a" za "Šećernu vodicu", 1984; Nagrada u Veneciji za epizodnu ulogu u filmu "Život je lep", 1985; "Epizodistkinja godine" na 4. festivalu slovenačkog filma za "Kruh i mleko", 2001 (film je iste godine ovenčan "Zlatnim lavom" za debitantski film u Veneciji); "Vesna" – za najbolju stranu žensku ulogu na 8. festivalu slovenačkog filma za "Odgrobadogroba", 2005.

Sa druge strane je ono što naša sagovornica navodi kao svoju biografiju, a to je, manje-više – alternativno pozorište, u kome je od 1981. i u kome je ostvarila niz multimedijalnih projekata, sa savremenicima najrazličitijih kreativnih opredeljenja i izražajnih pravaca.

Iz rodnog Čačka prešla si u Beograd i počela glumom da se baviš u dečjoj dramskoj grupi Radio Beograda. Mnogo si vodila računa i o sebi i o svom okruženju.

Družila sam se sa ljudima sa Neimara koje niko živi ne zna. Boru Longu možda znaju kao sina Longinog, Srđan Miodragović nestao je u vidu vetra. Vlajko Lalić se samostalno razvijao sa Margitom iz Ekaterine. Iako sam sinonim za Ekaterinu, nisam se sa njom družila. To imaš sve u "Šarlo te gleda", Margita i Vlajko, i ovaj, što je uspeo u svetu, Pogorelić. Pogorelić je ceo život bio zaljubljen u Vlajka. Cela muzička škola je bila zaljubljena u Vlajka. Pogorelić je u stvari njega imitirao. I Margita, ćerka Ravasija Stefanovića, televizijskog režisera, bila je sa Vlajkom u klasi, između časova su džezirali, ona je njemu radila pratnju. Vlajko mi je na početku rekao: "Moraš da naučiš da živiš sama". Čuvao me je.

Osamdeset sedme otišao je u Holandiju, tamo su ga prozvali "Učitelj". Vratio se osamdeset devete na tu svoju jedrilicu, sa dva druga, jedan je tražio noću da plove usred nevremena. Umesto da se zatvore u brod, oni su poskakali u vodu, i brod se brzo potopio. Do pola šest ujutru jednog je vetar odneo na teretnjak, a ovu drugu dvojicu nisu mogli da pronađu...

Još dok si bila na Akademiji, počela si da glumiš?

Od treće godine Akademije mene su zvali u neka pozorišta, da budem prvakinja. Glumim u "Pelikanu" Strindberga, na trećoj godini Akademije ili, na primer, Ibzena i "Ne ja" Semjuela Beketa, opet na trećoj godini. Bila sam nada jugoslovenskog glumišta.

Mene su odbacili. Počelo je seksualno opštenje među muškarcima i devojkama. Dotle smo bili pleme, je l’, i sad odjednom, za godinu dana, neki udovi su izrasli nekim ljudima, i tu su se našle neke: Olivere, Dubravke, Gorice, Marice... "Ivice i Marice" su se tu našle gde se ja nisam snalazila.

Zoran Cvijanović me stalno pitao da li hoću da prihvatim angažman u pozorištu? Reko’: "Smiri se Cvijanoviću. Neću da prihvatim angažman. Mene interesuje Pivara". Ja sam za "of-of-Brodvej", Boba Vilsona, "Ajnštajna na plaži", Kuglu glumište... Ja sam bila posebna naivka.

Bob Vilson je držao predavanje u Beogradu. Tada sam ga snimila za moj film "Plej", kad on viče: "Rejmond!", i udara nogom: "Hau ar ju!" On prvi put govori u "Hamletu", i na ovom predavanju devedeset šeste, a inače on nikada ne govori. To je bilo predavanje na Bitefu i ja sam jurila četiri diktafona da bih ga na taj način snimila. Kad sam, godinama kasnije, izjavila da je moje omiljeno pozorište Bob Vilson, a najposle Kugla glumište, novinari su bili zabezeknuti. Ja sam bila neka mala zvezda koja je volela neko malo pozorište i, odjednom, ti iz Kugle postaju velike zvezde. Željko Zorica postaje ogromna scenografska zvezda na severu, u Norveškoj, Švedskoj. Ovaj Zlatko Burić – Kića u Kopenhagenu, i kao glumac, i uopšte, vodi čitavu jednu generaciju mladih reditelja... I šalje mi sa nekih ostrva, sa nekih Kariba, razglednicu, neka riba u pinku izlazi iz plavozelenog mora, i piše: "Rispekt"...

Godinu dana pre upisa na Akademiju, 1977. glumila si u prvom filmu, Leptirov oblak?

Tu glumim potpuno konzervativne, strejt devojke. Pri tom ja jesam vrlo konzervativna devojka, opsednuta pitanjem: "Da li je istina jedna, i šta je istina?" Jedino što sam bila sigurna – da je u ljudima. I eto, tako potroših trideset godina da pokušam da odgovorim na to pitanje.

Za tih trideset godina ostvarila si pedeset filmskih i televizijskih uloga – kod Slobodana Šijana, Miše Radivojevića, "dečka koji obećava"...

Šijan je zanimljiv sam za sebe. Kako sam dobila ulogu? "Šta mislite o ulozi?" Ja reko’: "Ćerka sveštenika, radi na radiju, crno-crveno", i on kaže: "Bravo. Nađite kostim", pogleda me u noge i kaže: "Osam santimetara štikla". Donosili su mi komplete iz Jugoeksporta, od kojih mi se povraćalo, on je non-stop govorio: "Ne! Ne! Ne!" Reko’: "Ja znam jednu devojku, ako hoćete, možda bi mogla da nam pomogne?" I odemo kod Vanje, sociologa, koja je, tako, na buvljaku uzimala stvari, k’o što se sada hvale ovi slikari.

Alternativno pozorište?

Umesto da osamdeset četvrte proslavimo četrdeset pet godina Brčko–Banovića, mi smo napravili tragikomičnu dramu, multimediju "Železni džez", od tri sata i pedeset minuta, u prepunoj areni. Šta hoću da kažem: ništa lepo nije ovde bilo. Od sedamdesete do osamdeset šeste godine ovo je bio jedan prilično slobodan grad, ali kojem su se u pozadini dešavale mnoge ružne stvari. Mešavina dece de-bea i tih "iz prizemlja", još kao maloletni organizovali su "kvartovsku politiku". To je jedan strašan svet. U čemu je spoj između "ljudi-nadstojnika" i "ljudi sa trećeg sprata"? Ovaj ume da udari pesnicom, a ovaj ume da ga udari "ganom". Kad su mangupi počeli da se drogiraju, oni su počeli da izumiru u Beogradu.

Da li si ti to tada sve znala?

Ne. Ja sve to, taj "pazl", rekonstruišem mnogo kasnije. Mene je na neki način sačuvala ta nevinost, ali, sa druge strane, ta zvanična kinematografija – ona je bila odvratna. Sve to su bila deca partizana i sve je to "juriiiiiš", do jedne mirne generacije. Vlajko je svoju grupu zvao "Mirni ljudi". Mi smo prva generacija koja je mogla da bude normalna. Nije Marina Abramović. Nije ni Kosta Bunuševac. I, baš kada je nešto moglo da se normalno uradi – dolaze te devedesete... Ja nikad više nisam srela svoje prijatelje od onog dana kada je Brstina rekao: "Mnogo je hladno u Pivari". Kada je Zoran Cvijanović rekao: "Ja sam se prijavio u Atelje", "Zašto?" "Da bih tražio stan od države". Najvažnije je bilo: "Stan od države". Smisao za teatar i za grupno življenje imali su Zagreb i Ljubljana. Ovde nikad nije postojao osećaj za tim podeljene odgovornosti.

Otišla si u Njujork, ali si se vratila kada je počeo rat?

Ja odlazim za Njujork tako što sam pre toga tri i po, četiri meseca provela u selu, pošto sam se razišla sa Noe sloveniše kunstom. Zapravo, nismo se razišli, nego je raspušten Centralni komitet. Pet puta smo odigrali predstavu. A što se tiče te Amerike, to je potpuno privatna Amerika. Ninoslav Ranđelović, ovaj što danas pravi filmove o Kosovu, rekao je: "Šta sediš u selu?" Kalajić je u to doba pozivao umetnike, Uroša Đurića, Rackovića, pa su zvali Đileta Markovića, da budu državni umetnici, devedeset prve godine. Razgovarala sam sa Điletom jednu celu noć: "Da se proglasite za državne umetnike, kao što je kod Tita bilo?! Đile, jesi ti normalan!" itd. I tako se to raspadne. Onda, tri godine po ulicama, od kluba do kluba, jedan rediteljsko-glumački tandem je vikao: "Snimaćemo četničku odu!" Kad, devedeset pete, ’opa – promena politike – u julu počinje snimanje antiratne ode. E sad, šta je za mene zanimljivo: ja ne mogu da prebacim sedam hiljada maraka, a, čujem, moj drug, Slavko Štimac, dobija trista hiljada maraka za film... Dobro, za "Šećernu vodicu" sam nešto dobila...

U "Šećernoj vodici" se zoveš "Dečka". Međutim, U "Kruh in mleko" glumiš pod svojim imenom, što nije bez razloga. U toj filmskoj deželi, svi su pod anestezijom, ti si jedini karakter koji trezno, stoički nosi svoj krst. U onoj sceni kada peglaš veš, kao služavka u tuđoj kući, pa zapališ cigaretu, ali dim ispuštaš kroz vrata balkona...

Janu Cvitkoviću je bilo stalo do tog kadra. Ali, to je sve završeno. Ja sam u jednoj čudnoj fazi kada mi je ostalo iz života više od jedan, manje od tri. Moj život je potpuno uništen i razoren. Ovde, ako nemaš debelu zaleđinu, ovo je rodovska zajednica – nema opstanka. Ja nemam nikog. Ni u Čačku, ni ovde. I ne brine to mene. Uopšte, život mi se smučio kao pojava. Šta mene fascinira? Moja baba kaže: "Ko ne digne dve kuće za života k’o da nije živeo." Moj ideal je bila familija, ne karijera. Ta karijera je došla sa tim j... podrumom u koji nas je uvela Borka Pavićević, da bi mi četiri godine kasnije, posle krvavog rada, i tri predstave, rekla: "Pivara kreće drugim putem".

Tako da su svi nestali, a oni koji nisu pričaju neke gluposti koje nisu postojale. Tako saznajem da sam "bila ljubav nečijeg života", a taj neko živi sa nekim drugim. Ili da sam ja "sveta žena". "Žena koja seče vene" zbog nekog trećeg čoveka. Što sam starija, sve manje razumem. Volim što sam ih isprovocirala filmom "Šarlo te gleda", mulmedijalnim dokumentarno-igranim ostvarenjem, posvećenom nezapisanim, a najinspirativnijim mladim umetnicima eks-JU, vaninstitucionalcima. On je samo jednom prikazan, ali su ga svi novinari gledali, četiri dana pre ubistva Đinđića. Išla sam na Likovnu akademiju, i igrala fudbal sa tim momcima. Nisam imala pojma da su oni muzičari (Goran Čavajda, bubnjar "Elorga", Milan Mladenović, tada pevač "Šarlo akrobate" potom "Ekaterine", i Dušan Gerzić – Gera, slikar). Izjutra u pola četiri, "Ko će da bude golman?", "Ja ću da budem golman". Nemaju golmana. Znači, niko od nas nema pojma ko je ko. I počnemo da se javljamo po ulici.

Da li smo nešto propustili?

Izbaciti sve te grčeve iz tela znači osvestiti sve to što te je bolelo. Ne stidim se suza. One često naviru zato što je to taj, verovatno, prelazni period, kada se polako pretvaraš u tu stenu, u tog Petra/stenu... Znaš onog klinca što je došao u manastir i vikao: "Oče, ja volim ljude! Ja volim ljude!"? A ja sam zaista toliko volela ljude. Bože, koliko sam ih volela...