Paralelni životi

Kosovska Kamenica – U poslednje vreme mladi bračni parovi srpske nacionalnosti, najčešće s troje-četvoro dece iz Kosovskog Pomoravlja, naseljenog uglavnom Srbima, odlaze sa svojih vekovnih ognjišta. Kako za naš list kaže Vojislav Veličković, potpredsednik SO Kosovska Kamenica i direktor Tehničke škole u ovom mestu koju pohađaju samo srpska i romska deca, do sada je, dobivši status azilanta, u Švedsku, Švajcarsku, Luksemburg i druge zemlje sa ovog područja otišlo 150 porodica.

– To je još jedan način „legalnog iseljavanja” i osnovni je razlog što je sve manje dece u Kosovskom Pomoravlju. Primera radi, ove godine Tehnička škola je u prvi razred upisala 35 dece, što je za 12 dece manje nego lane, a slični i još poražavajući demografski podaci zabeleženi su i u drugim srpskim sredinama na ovom području – kaže Veličković i dodaje: – Na nas u Kosovskoj Kamenici, Ropotovu, Ranilugu i drugim mestima i selima Kosovskog Pomoravlja kao da se zaboravilo, a problemi su skoro isti, pa u nekim slučajevima i gori nego što su u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji. Mi smo i medijski potpuno zapostavljeni – kaže drugi čovek srpskog dela lokalnog parlamenta Kosovske Kamenice, posle proglašenja nezavisnosti Kosmeta, izmeštenog u Ranilug.

Zahvaljujući redakciji „Politike” što ih, kako kaže, nije zaboravila, direktor i potpredsednik Veličković ističe da u jednom delu zgrade nekadašnje Tehničke škole u Kosovskoj Kamenici, u dve smene, nastavu pohađa 500 učenika Srba i Roma. U istoj zgradi sui Gimnazija i OŠ „Desanka Maksimović”. U razdvojenom i žicom podeljenom na dva, u nekadašnjem zajedničkom dvorištu nalaze se deca albanske nacionalnosti.

–   Nema ekscesa i pritisaka Albanaca kakvih je ranije bilo, naročito posle proglašenja jednostrane nezavisnosti Kosmeta. Međutim, strah je prisutan, posebno među stanovništvom u selima, zabitima i sredinama gde je po nekoliko srpskih kuća izolovano i u okruženju albanskih. U školi se trudimo i pored loše materijalno-finansijske situacije.

– U prvom planu nam je bezbednost dece koja je veoma krhka i nestabilna, pa smo zato osnovali jedinstven zajednički Fond solidarnosti svih zaposlenih prema učenicima i njihovim roditeljima. Naime, svaki zaposleni u školi mesečno izdvaja jedan odsto od zarade, a sredstva namenjena učenicima ovih škola se koriste za njihov prevoz (radi bezbednosti) od kuće do škole i obratno tako da nemamo đake pešake jer ovako usput srpska deca ne mogu doći u kontakt sa albanskom. Od dela prikupljenih sredstavanajsiromašniji učenici dobijaju jednokratnu novčanu pomoć od 2.000 dinara, obezbeđujemo nagrade učenicima za Sv. Savu i Vaskrs. Od 18.000 dinara, koliko se svakog meseca prikupi, kupujemo školske udžbenika koje 60 siromašnih učenika besplatno dobija, a zatim ih na kraju godine vraćaju (razdužuju) kako bi poslužili mlađima.

– Kamenica je bezbedna, nema ispada i pretnji, a ako i nesporazuma bude, naročito među srpskom i albanskom decom, pozovemo Unmik koji reaguje i stvar vrati u normalu – kaže Veličković i dodaje da država Srbija treba na ekonomskom planu i poboljšanju materijalne situacije u prosveti malo više pažnje da posveti Srbima u Kamenici i Kosovskom Pomoravlju.

Slično kazuje i Slaviša Jovanović, pomoćni radnik u školi, i dodaje daje problem što u Kosovskoj Kamenici nema novina iz Srbije već moraju po njih da idu u udaljeni Ranilug. Inače, kaže, sad je malo mirnije ali više ništa nije kao što je bilo, strah se uvukao među preostale Srbe i svi nekako strepe. Njegov kolega s posla Rom Dilber Salihi, ipak, kaže da je situacija nešto bolja. Mirnije je, slobodno se kreću, trguju, neke prodavnice koje drže Albanci primaju dinare i on stiče utisak da su se i neki Albanci promenili i da ne srljaju kao nekad.

U školskom dvorištu podeljenom jakom žičanom ogradom se čuje žagor dece. Gde se ograde spajaju jedni drugima okreću leđa ali više nema dobacivanja i provociranja. Kao da su se „umorili”. Prolaz uskim asfaltiranim putem više nije „zauzet” da se (ne)može proći. Svako se za vreme odmora zabavlja na svoj način ne obraćajući pažnju na druge.