Biće bolje u Londonu 2012.

Ministarstvo za omladinu i sport spada u takozvana „mala” ministarstva, ali po medijskoj pažnji i koracima koje preduzima svakako mu taj atribut ne odgovara. Ministarka Snežana Samardžić-Marković je često meta novinarske znatiželje.

Nedavno usvojena Strategija za mlade Ministarstva omladine i sporta, prva takve vrste kod nas, dobra je osnova za poboljšavanje položaja ovog velikog dela našeg društva. Šta činiti da Strategija ne ostane „mrtvo slovo na papiru”?

I nama je najvažnije da se Strategija sprovodi. Očekujemo da vlada do septembra usvoji akcioni plan, u novembru budžet i da ga u decembru Skupština izglasa. Strategija za mlade ne može da se sprovodi bez sredstava. Srbija je zemlja strategija i akcionih planova i mnogi ostanu negde zatureni i zaboravljeni. Da se to ne bi desilo, mi smo išli do detalja i mnogo mladih je učestvovalo u tome. Čak 16.000 mladih je dalo svoj doprinos, a 46 nevladinih organizacija je nadgledalo proces zajedno s nama. Raspisali smo konkurs za NVO koji će sprovoditi osnovne ciljeve, poput recimo „Mladi i ekologija”, „Mladi i zdravi stilovi ponašanja”, „Mladi i vršnjačko obrazovanje”, „Mladi i bezbednost”, „Mladi i zapošljavanje”... I već smo potpisali ugovore sa 73 NVO.

Šta još preduzimate?

S vladom Norveške 17. oktobra treba da potpišemo ugovor o projektu omladinskog preduzetništva. Osamdeset odsto zaposlenih mladih u Srbiji radi za platu, dakle druge. Ja bih volela da što više mladih budu poslodavci jednog dana. Ovaj projekat predviđa da srednjoškolci, naročito u tehničkim školama, pohađaju predmet gde će npr. napraviti određeni biznis plan, istraživanje tržišta, pa da prikupe „kapital” tako što će da naprave akcije koje prodaju tati, mami, komšiji, pa ako zarade da im vraćaju... Oni koji su najbolji idu na sajmove, takmiče se između sebe, a na nacionalnom i internacionalnom sajmu sretnu i prave privrednike.

Fond za mlade talente?

Strategija za mlade ima viziju da mladi odlaze u inostranstvo, da se školuju, takmiče, da vide svoje vršnjake, da u drugim zemljama vide njih, da se upoznaju – ali i da se vrate. Ali, kako to ostvariti? Jedan od instrumenata je taj fond. On je ponovno ustanovljen 24. jula ove godine, a za predsednika je vlada postavila mene. Prvog septembra su raspisani konkursi za 500 studenata koje će studirati u inostranstvu. Konkurs je otvoren do 15. septembra, dok će 1.000 studenata dobiti novčanu podršku za studije u zemlji, a taj konkurs je otvoren do 15. oktobra.

Uslov za dobijanje stipendije za školovanje u inostranstvu je da posle toga pet godina rade ovde, ali im niko ne garantuje da će dobiti posao, već samo pomoć pri zapošljavanju?

Prvo, moramo da ih obavežemo da se vrate. To je ulaganje u ljudske resurse Srbije, a ne neke strane zemlje. Ovo je jedan od načina da sprečimo „odliv mozgova”. Bilo bi nezahvalno da ih obavežemo da rade u administraciji, ako im garantujemo posao jer to jedino možda možemo da im obezbedimo. Možda oni žele da se zaposle u određenim korporacijama. A mi ćemo im pomagati kroz bazu podataka, kroz karijerno savetovanje, preporukama i na druge načine.

Omladinom se danas najviše bavi policija, umesto da čitavo društvo brine o njoj?

Utvrdili smo da omladinu tište dva centralna problema. Prvi je nezaposlenost, a drugi neinformisanost. Nema dovoljno programa za mlade i nema dovoljno načina da se s njima komunicira. Jedan od simptoma te činjenice je da su mladi u udarnim minutima vesti i na prvim stranama dnevnih listova samo ako su počinioci ili žrtve kriminala. Retko, gotovo skrajnuto, objavljuje se vest da je neko pobedio na matematičkoj olimpijadi. To nije fer prema mladima.

Dvoje od petoro mladih, statistički, bavi se sportom u Srbiji. To nije dovoljno?

To apsolutno nije dovoljno. Ni zbog zdravlja nacije ni zbog vrhunskog sporta, kao ni zbog vaspitne uloge sporta.

Zakon o sportu se čeka, dugo je u proceduri. Šta će on promeniti?

Zakon o sportu je sistemski zakon i on treba da promeni neke stvari koje u postojećem zakonu nisu dobro rešene. Danas nije regulisano zdravstveno osiguranje sportista. Uvodimo i sportski nadzor, da vidimo ko su stručnjaci koji rade s decom i omladinom, pa i s vrhunskim sportistima. Hoćemo da prebacimo obaveze na Republički zavod za sport.

Nedovoljno ulažemo u sport. To se vidi po rezultatima. Škole nemaju bazene, sale, atletska borilišta...

Ne bih se složila da ulaganja nisu velika. Evo, za 25 odsto smo povećali budžet za sport u odnosu na prošlu godinu. Tri puta smo više uložili, preko Olimpijskog komiteta, u olimpijske pripreme i kandidate nego u prethodnom ciklusu. Za dve godine pred Atinu uložili smo milion evra a sada za Peking tri miliona evra. Ima pomaka. Suma novca je prilično velika, ali njegova distribucija treba da se popravi.

Nismo zadovoljni rezultatima naših u Pekingu. To jest, više smo očekivali. Naši susedi Mađari su, čini mi se, osvojili devet medalja, Rumuni sedam, Bugari šest, Slovenci pet, Hrvati četiri... Mi, na kraju, tri komada.

Priželjkivala sam više ali nisam nezadovoljna. Kad sam videla koliko je jaka konkurencija, kako je to najviši stepen takmičenja, ipak sam zadovoljna. Ne može sport da bude mnogo bolji od društva iz kog potiče. I sport je u tranziciji.

Na Univerzijadi moramo da se pokažemo i dokažemo kao domaćini, a ne ide sve kako se planiralo?

Moglo je brže, moglo je ranije da se završi ono što se tek sada završava. Ali uzmite u obzir i da su i politički procesi nenamerno kočili organizaciju. Izbori, na primer. Usporeni su zbog toga neki drugi veliki napori. Ali, nadam se da će na kraju sve biti u redu. Novi organizacioni odbor će ubrzati rad i pripreme.

Kažu da ste vodili sina u Peking!

Po odluci Srpskog olimpijskog komiteta imala sam pravo da povedem pratioca. Ja sam povela sina.

U poslednjih nekolikogodina ste bili visoko kotirani u tri ministarstva, inostranih poslova, odbrane i omladine i sporta. Diplomirali ste svetsku književnost.

Da li je diplomiranim studentima književnosti uskraćeno da se bave diplomatijom? Bitno je da čovek koji je u izvršnoj vlasti zna da organizuje administraciju i drži je. Korisno je bilo da neko s diplomatskim iskustvom pređe u Ministarstvo odbrane i primeni to svoje znanje. A smatram i da je u Ministarstvu sporta korisno da bude neko sa iskustvom iz diplomatije i discipline. Govorim norveški pošto sam radila prethodno magistarsku tezu o Ibzenu, bila sam i stipendista Univerziteta u Oslu. Govorim engleski, usavršavala sam ga, između ostalog, i na Harvardu. To je valjda dobra kvalifikacija, svuda, osim možda u Srbiji. A ne vidim šta je tu loše za sport, ili omladinu?

Ima li istine u priči da ste bili oslobođeni nastave fizičkog vaspitanja?

To je apsolutno netačno. Izmišljeno iz pakosti.

Urušeni su nam veliki klubovi, ređaju neuspehe, u fudbalu, košarci, rukometu...

Preduzimamo nekoliko stvari. U košarci očekujemo vidljivije napretke. Dodelili smo KSJ 80.000.000 dinara a i klubovima Crvenoj zvezdi i Partizanu po 20.000.000 dinara da izdrže, jer predstoji zakon o privatizaciji. Došao je selektor Ivković, što mi daje dodatnu nadu... Što se fudbala tiče, uz pomoć norveške vlade, Uefe i nas, krećemo s gradnjom mini travnatih terena širom Srbije da to bude baza za razvoj mladih fudbalera. Radna grupa za izradu zakona o privatizaciji samo što se nije sastala. Biće ozbiljna i široka rasprava. Neće biti pričaonica i spisak želja, nego se traže prava konstruktivna rešenja.

Koliko ćemo medalja osvojiti u Londonu?

Ne umem da gledam u dlan, ali se nadam da ćemo osvojiti prilično. A kad se nadam, to nije bez osnova.