Najjači stresni događaj je gubitak posla

Kakav je psihički profil tipičnog tranzicionog dobitnika, ali i gubitnika, onog ko na kraju zbog stresa, nesnalaženja i ili nečeg trećeg stigne kod psihijatra, ne usuđuju se da definišu ni psihijatri sa bogatim iskustvom. Neuropsihijatar, direktorka Instituta za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, profesorka dr Miroslava Jašović-Gašić kaže da biti bogat ne znači automatski da čovek živi u skladu sa samim sobom, da je zadovoljan i srećan.

– Trka za novcem i kod nas je postala sve veća i danas je za našeg čoveka najjači stresni događaj gubitak posla. Sećam se vremena kada je gradnja kuće bila najveći stres. Danas gubljenje položaja u društvu najviše pogađa ljude. Tako se izdvojila velika grupa obrazovanih ljudi, intelektualaca koji su se odjednom našli bez osnovnih sredstava i ušteđevine. Tu su i penzioneri, koji sebi jedva mogu da priušte ono najosnovnije, a kamoli putovanja ili letovanja i onda počinje da trpi njihov život i u medicinskom i socijalnom smislu – kaže profesorka Jašović-Gašić.

Najviše psihičkih problema i kriza ipak imaju ljudi koji su tek prešli pedesetu, a teško pronalaze bilo kakvo zaposlenje.

– U svojim ordinacijama psihijatri su sada u prilici da vide i ljude sa izvanrednim karijerama, ali koji su se našli u nekim psihičkim krizama prolaznog karaktera i koji posle terapije i odgovarajuće podrške uspešno prolaze kroz ove krize. Nekada su to napadi panike, a često i depresije posle iscrpljenja, ali uz pomoć stručnjaka u većini slučajeva ova stanja se relativno lako reše– objašnjava sagovornica.

Tranzicija, nepoštovanje hijerarhije i godina iskustva koje je neko u svom poslu stekao, poremećeni sistem vrednosti, teške materijalne prilike i nemogućnost da se pristojno živi sa platama ili penzijama, kod mnogih su, po rečima naše sagovornice, doveli da akutni stresovi postanu hronični. Onda emocije počinju da utiču sve više na fizičko zdravlje. Zato našu sagovornicu ne iznenađuje veliki broj ljudi koji u Srbiji uzimaju „bensedin”, odnosno lekove iz grupe benzodijazepama.

– U odnosu na Evropu, po korišćenju lekova iz ove grupe, mi u Srbiji ne razlikujemo se mnogo od njih. Smatram da nema zloupotrebe ovih lekova u onoj meri kako se to nekada senzacionalistički predstavlja u medijima, jer se pogrešno navodi da je reč o narkoticima ili drogi. U kriznim trenucima mnogo je manja šteta uzeti „bensedin”, nego trpeti i probuditi nešto gore po ličnost, jer sve što se ne leči može dovesti do teških depresija. Zato kada osoba oseća da je neefikasna u životu, da ne uživa u životu, da ne može da spava, da jede, nije najstrašnija stvar ako u određenoj dozi i određeno vreme uzima neki lek iz grupe anksiolitika, među kojima su i pomenuti lekovi – kaže dr Jašović-Gašić.

Naša sagovornica naglašava da nijedan lek ne može da se daje u dugom vremenskom periodu i u velikoj dozi, ali pomenuti lekovi imaju širok spektar, pa mogu efikasno pomoći da se reši akutna kriza u kojoj se neko našao zbog različitih problema u porodici ili na poslu. Ona primećuje da postoji veliki broj osoba koje godinama uzimaju manje doze lekova iz ove grupe, koristeći ih kao psihološke poštapalice i koje im daju jednu sigurnost da se lakše nose sa sve bržim tempom života i sve većim zahtevima.

Zanimljivo je, međutim, da su psihijatri primetili novu kategoriju pacijenata koji im se obraćaju

– Reč je o ljudima koji kod psihijatra stižu iz neke vrste pomodarstva, kao što odlaze kod manikira ili pedikira i koji ne znaju šta će više sa sobom. Naravno, oni isključivo svoje probleme žele da reše u tajnosti, u privatnoj praksi. Ponekad pomislimo da psihijataru dolaze jer su videli na televiziji da tako rade bogati u svetu – primećuje naša sagovornica. Ona dodaje da i među ličnostima iz javnog života ima osoba koje se stručnjaku obraćaju iz stvarne potrebe, jer praveći bilanse shvataju da nisu postigli ono što su želeli.