Desničari osvajaju Evropu, jednu po jednu zemlju

Da li se vlada Đorđe Meloni transformisala iz krajnje desničarske u mejnstrim, kako tvrde zapadni mediji da bi naglasili da se zvanični Rim prilagodio Briselu ili promene nije ni bilo jer je evropski politički mejnstrim toliko urušen da se program koji zagovara desnica samo olako uklopio?

Italija je desničarsku vlast zvanično dobila u oktobru dok su se pod plaštom raznih vlada širom Evrope uveliko provlačili populistički potezi. Još su za francuskog predsednika Fransoa Olanda govorili da u nameri da zadrži vlast on skreće toliko udesno da bi obećanjima mogao da postidi i desničarku Marin le Pen, s kojom se utrkivao u najavama ko će se pre otarasiti sirijskih izbeglica. Potom je došao Emanuel Makron, koji je dobio drugi mandat na platformi centrističkog populizma.

Britanski konzervativci izdejstvovali su podršku glasača za bregzit na antimigrantskoj retorici, a svaka njihova naredna vlast je radikalnija od prethodne. I u Francuskoj i u Velikoj Britaniji reč je o vladama koje nisu desničarske, ali su zažmurile pred takvom politikom.

Desničarskih vlada u Evropi sve je više, niču kao pečurke. Poslednja takva osvanula je na finskom tlu. Zapadni mediji su ranije govorili da je za ovaj trend kriv Donald Tramp, koji je talas populizma odaslao preko okeana, iako politička, socijalna, kulturna, identitetska pitanja nisu adekvatno tretirana u Evropi ni pre njega, što je dovelo do političkih posledica.

Oživljavanje desnice dešava se već 20 godina, a i pored toga što je medijski etiketirana kao fašistička, neprekidno jača, od Mađarske do Velike Britanije. Govori se o desničarskom proleću, ali buđenje se odavno desilo, jer kao što reče Đorđa Meloni, „građani se više ne prepoznaju u levičarskim utopijama”. Premijerka prve „tvrde” desničarske vlade u Italiji od Drugog svetskog rata obećala je lani, kada je pozdravila pobedu bloka desnice i krajnje desnice u Švedskoj, da će ideje za koje se zalaže vlast u Rimu pretvoriti u konkretne vladine politike „kao što to već čine prijatelji u Poljskoj”. Potom je na skupu španske antimigrantske partije Voks u Madridu poručila da „samo pobedom u našim zemljama Evropa može da postane politički gigant, a ne birokratski gigant”. Žestoko je tada kritikovana u Briselu. U međuvremenu je došla na vlast, Evropa joj sada „namiguje” a Voks je upravo ostvario veliki rezultat na lokalnim izborima i na putu je da se pridruži koalicionoj vladi nakon izbora u julu. Svi oni za misiju imaju „zaštitu granica” koju sada zvanično deli i EU usvajanjem novog pakta o migraciji, koji bi mogao da preoblikuje način na koji se kontinent ophodi prema tražiocima azila. Mejnstrim i desnica više ne flertuju već su u braku u koji je Evropa ušla stavivši pod hipoteku svoju centrističku tradiciju. U prilog tome govori i to što je, nakon što je usvojen migracioni pakt, Melonijeva otišla u Tunis, gde planira da pošalje odbijene tražioce azila čak iako nisu odatle. Zanimljivo je da je tamo otputovala u društvu šefice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, koja se inače oštro protivila ideji da Melonijeva dođe na vlast. Ovaj potez simbolizuje šire prihvatanje desničarske politike koja je ranije imala podršku samo u Budimpešti i Varšavi.

U „desničarskoj” mreži se našla i Finska, koja je upravo dobila najviše desno orijentisanu vladu od Drugog svetskog rata. Stranka krajnje desnice Alternativa za Nemačku (AFD) prvi put će nominovati svog kandidata na izborima za kancelara 2025. AFD beleži rast i sad već uživa podršku rekordnih 20 odsto biračkog tela. Rojters primećuje da je sam gest kandidovanja izraz ambicije AFD, najuspešnije krajnje desničarske partije u Nemačkoj još od vremena nacista. Stranka je korist imala od sukoba u Šolcovoj koalicionoj vladi zbog novog zakona o postepenom ukidanju sistema grejanja na naftu i gas za koji kritičari kažu da bi preopteretio finansije građana. Očigledno je da populisti bolje plivaju i rastu kako jača nesigurnost i pad standarda građana, što je sada slučaj u mnogim državama zbog rata u Ukrajini.

Sve je više i centrističkih partija širom Starog kontinenta koje iskazuju spremnost da formiraju vlade sa strankama krajnje desnice. Ovaj trend odraziće se na EU, koja će sledeće godine birati novi Evropski parlament i rekonstruisati briselsko rukovodstvo.

Desnica jača, ne zahvaljujući Trampu, Mateu Salviniju ili Đorđi Meloni već su oni tu gde jesu zahvaljujući činjenici da ljudi nisu zadovoljni rezultatima liberalnih demokratija. Socijaldemokratija je bliska interesima krupnog kapitala. Desnica daje pogrešna rešenja za probleme, dok levica ne nudi ništa – pogotovu ne siromašnima.