Da li je na pomolu trajni mir u Nagorno-Karabahu

Bivše sovjetske republike Jermenija i Azerbejdžan na pragu su toga da, posle više od tri decenije sučeljavanja i povremenih oružanih okršaja, konačno obustave neprijateljstva i postignu dogovor o međusobnom priznavanju državnih granica koje su postojale do raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine. Takav zaključak proizilazi iz izjava premijera Jermenije Nikole Pašinjana i predsednika Azerbejdžana Ilhama Alijeva na nedavnom sastanku u Moskvi.

Pašinjan je izjavio da je njegova zemlja spremna da prizna Azerbejdžan, uključujući i oblast i Nagorno-Karabah u njegovom sastavu. Alijev je pozdravio ovu izjavu, rekavši da je njegova zemlja voljna da u tom procesu aktivno i konstruktivno učestvuje. Predsednik Rusije Vladimir Putin posle sastanka sa obojicom lidera pozdravio je njihove izjave.

Nagorno-Karabah je područje površine 4.400 kvadratnih kilometara na kome živi oko 150.000 ljudi, gotovo isključivo jermenske nacionalnosti. Utvrđeno je kao autonomna oblast u okviru Azerbejdžana 1923. godine, kada je završeno formiranje SSSR-a, iako se jermenska većina s tom odlukom nije slagala.

U prvom jermensko-azerbejdžanskom ratu (1992–1994) život je izgubilo oko 30.000 ljudi na obe strane. Naredni rat vođen je krajem 2020. godine. Trajao je 44 dana, tokom koga je Azerbejdžan vratio pod svoju kontrolu neke oblasti uz administrativnu granicu, a takođe i delove samog Nagorno-Karabaha. Prema ruskim izvorima, poginulo je oko pet hiljada ljudi na obe strane. Dve godine kasnije, Jerevan i Baku bili su na pragu novog oružanog konflikta. Septembra 2022. tokom graničnih oružanih čarki poginulo je nekoliko desetina vojnika na obe strane.

Uprkos spremnosti da se dugogodišnji spor okonča i potpiše mirovni ugovor, do tog čina ostaje još mnogo prepreka. Pre svega, nije poznato da li će i kakvu autonomiju Azerbejdžan pružiti teritoriji Nagorno-Karabaha i da li će garantovati bezbednost njegovih građana. Prema nagoveštajima iz Bakua – nikakva autonomija ne dolazi u obzir.

Alijev je izjavio da Azerbejdžan zahteva raspuštanje pokrajinskog parlamenta, traži da protivnička strana isporuči samozvanog predsednika, a da ministri, poslanici i druga „službena lica” podnesu ostavke. Zahtevao je od vlasti Nagorno-Karabaha da „bace u kantu za đubre” svoje lažne „državne atribute”.

Po rečima Alijeva, separatizmu je došao kraj, kao i ideji „Mijancuma”, koja promoviše ujedinjenje Nagorno-Karabaha s Jermenijom. Pozvao je građane Nagorno-Karabaha da se potčine zakonima Azerbejdžana i postanu lojalni građani te zemlje.

Regulisanje konflikta između Azerbejdžana i Jermenije ima i širi međunarodni kontekst. Time bi se otklonilo jedno od žarišta na veoma osetljivom području. Dovoljno je pomenuti veoma loše odnose Jermenije i Turske koji traju više od jednog veka, zatim geografsku blizinu zemalja između kojih postoje sporovi ili se u njima doskora ratovalo (Sirija, Irak), pa rovitu situaciju u susednoj Gruziji (Južna Osetija, Abhazija). Tu je i čitavo područje Kavkaza sa zaleđem i mnoštvom naroda na tom području koji ne žive uvek u harmoniji i miru. A rovita situacija u toj oblasti, uz antirusku obojenost koja bi se mogla nametnuti sa strane, odgovarala bi zapadnim stratezima koji bi jedva čekali da se otvori i južni front u konfrontaciji s Rusijom.

Pažnju privlači izjava Pašinjana na samitu Evropske političke zajednice u Kišinjevu da u ratu u Ukrajini njegova zemlja nije saveznik Rusije. Dodao je da Jermenija manevriše ne zato što nema svoje mišljenje o situaciji, nego zato što zemlja ima suviše sopstvenih briga da bi rešavala tuđe. U Moskvi se s tim u vezi izjavljuje da Kremlj „razume” takvu poziciju Jermenije. Poznato je, međutim, da su odnosi Moskve i Jerevana partnerski i da Jermenija smatra Rusiju svojim zaštitnikom, a Rusija Jermeniju – malim, ali pouzdanim partnerom u ovom rovitom regionu.

Zbog mirnog regulisanja konflikta Jermenije i Azerbejdžana svakako bi laknulo i Rusiji, kojoj je ovo bila sporedna i dodatna briga i koja nastoji da održi dobre odnose sa obe zemlje. Pored specijalne vojne operacije u Ukrajini, Moskvi svakako nije potrebna još jedna briga u blizini njenih južnih granica. A sama Jermenija, pritešnjena između islamskih suseda – Turske, Irana i Azerbejdžana, a samo jednim delom oslonjena na Gruziju, verovatno bi našla više snage i mogućnosti za oporavak privrede i rešavanje drugih problema, ali ipak – nastojeći da ne ostavi na cedilu svoje sunarodnike u Nagorno-Karabahu.

*Bivši šef dopisništva Tanjuga u Moskvi