Jadranskom barkom kroz Gvozdenu kapiju

Na pristaništu u Tekiji, selu nadomak Kladova, odnedavno naslonjena na stari poznati brod „Đerdap”, izdaleka u oči upada drvena barka.

Jedrenjak od tikovine iz 1938. dovezla su dva kapetana s Jadrana, preko Crnog mora do Đerdapa, priča dok se ukrcavamo đerdapski kapetan Zoran Stojković, od pete godine na vodi i u dunavskim prilikama zvani Gari.

„Barka kojoj na Dunavu ne treba jedro može bešumno da se približi tajnim lepotama na prvi pogled surove klisure, koju zato zovemo Gvozdena kapija Dunava. Može i da skroz priđe istorijskim znamenitostima na obalama. Barkom Dobre nade (Non espoir) dosad su se vozili samo predsednik Srbije Aleksandar Vučić i šef delegacije EU Emanuel Žiofre kada su došli na otvaranje obnovljene tvrđave Fetislam, a sada i vi novinari ’Politike’”, obratio se ekipi „Magazina”.

Drveni jedrenjak će služiti samo za retke posete, a njega je uz pomoć dva pomorska kapetana skoro u Kladovo dovezao veliki donator i dobročinitelj ovoga kraja preduzetnik Živojin Balbotinović.

Dok prolazimo nizvodno ka najlepšem delu klisure između Srbije i Rumunije, kapetan objašnjava da je retku barku dovezao u susret gradnji velikog turističkog kompleksa na travnatom „poluostrvu” njegove rodne Tekije. Tu su predviđeni bungalovi na grebenu, hotel i spa centar, kao i marina, te se ovde očekuje i najavljena podrška nadležnih za turizam i privredu u državi.

Selo je, podsetimo, početkom sedamdesetih ponovo sagrađeno za stanovnike čija je stara Tekija s kućama od blata ostala pod vodom zbog izgradnje hidrocentrale „Đerdap” i podizanja nivoa reke. Tom prilikom 22 metra pod vodom ostala je i Trajanova tabla na našoj obali, koja govori o najstarijoj istoriji ovog kraja. Celom dužinom ovog dela obale bio je rimski put koji se prostirao od nekadašnjeg Zanesa na mestu kasnijeg Fetislama, sve do Škotske, pokazuje s broda put pod vodom vodič Veljko Komlenić.

Trajanov put

 „Kada su Rimljani 105. godine završili Trajanov put od Golupca do Trajanovog mosta, imperator je naredio da se iskleše tabla kako bi se znalo da su prvi savladali Dunav i napravili put kroz klisuru. Carstvu je klisura bila važna zbog eksploatisanja zlata i srebra iz bogate Dakije preko puta, na mestu današnje Rumunije, kao i zbog širenja na istok”, kaže.

Na tabli, u prevodu, između ostalog piše: „Imperator Cezar, sin božanskog Nerve, Nerva Trajan Avgust, pobednik nad Germanima... planine je isklesao i postavio grede od kojih je napravljen ovaj put.„

Ovo je jedina sačuvana od 11 tabli velikog carstva.

Posao izmeštanja bio je težak jer se prilazilo samo s vode, inžinjeri su isekli stenu i napravili stepenice – jednu po jednu, podigli su preko njih tablu 27 metara i to je trajalo tri godine. Dizalica je podizala kamenu konstrukciju tešku 200 tona i fiksirali su je iznad nekadašnjeg rimskog puta. Prilikom gradnje HE izmešteno je i nalazište Lepenski vir, a potopljeno je i ostrvo Ada Kale.

„Gradnjom hidrocentrale, dobili smo kao zemlja mnogo, distribuciju električne energije iz ovih voda, a osposobili smo za uzvodnu plovidbu tok Dunava u delu ušća u Crno more, gde je ranije građen Sipski kanal kako bi parobrodi vukli brodove. Iz tog doba ostale su na našoj strani još dve stare signalne, takozvane balon stanice, za regulaciju saobraćaja na reci. Dva broda, pa ni dva glisera nisu mogla da se mimoiđu, pa je podizanje aluminijumske kugle ispred osmatračnice, koja se videla i iz drugih, označavalo slobodan prolaz. Jedna od stanica, zvana Varnica, danas je pretvorena u najlepši vidikovac nad samom rekom. Pamte se i priče o locovima, kontrolorima plovidbe koji su bili i najmoćniji i najbolje plaćeni ljudi. Oni su navodili brod i od njih su zavisili životi svih koji su koristili rečni prevoz”, priča vodič zanimljivu istoriju divljeg i ukroćenog Dunava.

Džinovska skulptura dakijskog kralja Decibela promalja se s rumunske strane kao još jedan podsetnik na antičku istoriju, nadomak pravoslavnog rumunskog manastira Mrakonija čije se stepenice spuštaju do reke. Dok na našoj strani nema nedozvoljene izgradnje, rumunska je pretrpana restoranima i komercijalnim sadržajima nastalim, dodaje, u vreme divlje gradnje nakon sloma režima Čaušeskog.

Dolazimo i do Malog i Velikog kazana gde je Dunav najuži, 164 metra, a pored toga i najdublji – 103 metra. Kapetan objašnjava da je to najveća dubina jedne reke u Evropi, otkud i ime Veliki kazan. Ujutru je iznad magla i dok je Dunav bio brži, dok ga brana nije usporila, tu je izgledao kao da „vri” i otud naziv Kazan, objašnjava.

Hajdučka vodenica

S vidikovca Malog Štrpca Nacionalnog parka „Đerdap”, na koji se penjemo nakon vožnje brodom da bismo fotografisali celu klisuru i kruzere, čuvar ovog parka Aleksandar Stojanović pokazuje livade zvane Hajdučka vodenica. Za njih je vezana legenda o vodenici čiji je mlinar bio jatak naših hajduka koji su napadali turske karavane s blagom.

Danas je to mesto upisano u svim mapama tragača za zlatom u verovanju da je sakriveno u šumama. 

Legenda o pećini i Decibelu

U klisuri se nalazi i pećina Veterana u kojoj su, po legendi, Dačani koji su došli iz Trakije krili zlato i srebro od Rimljana. Vodič Komlenić priča: „Odnosili su ga preko nekadašnjeg Trajanovog mosta koji je prelazio na našu stranu Dunava. A kad bi Dačani spazili karavan prebacivali bi se čamcima na tu stranu i otimali blago, vraćajući ga. Decibel je bio poslednji dačanski kralj koji je ujedinio plemena i pružao otpor Rimljanima. Kada su 106. godine Rimljani osvojili Dakiju hteli su u lancima da ga odvedu i izlože pogrdi i mučenju na svom trgu. Međutim, Decibel nije hteo da im padne u ruke živ, izvršivši samoubistvo kada je opkoljen.„

U čast tom duhu „nepredaje” rumunski bogataš iz Amerike Konstantin Josif Dragan, koji je prebegao u vreme režima Čaušeskog i obogatio se u SAD, naručio je 1994. najveću klesanu skulpturu u Evropi, dugačku 55 i široku 25 metara, podignutu na ušću reke Mrakonije u Dunav. Skulpturu je 10 godina oblikovalo 12 vajara koji su živeli i spavali na svom brodu. Lik kralja nad klisurom koštao ga je oko milion dolara, a njegova bista je samo šest metara niža od njujorškog Kipa slobode. Simbolično ga je uklesao preko puta Trajanove table „kako bi zauvek prkosio rimskom i svakom imperatoru”.

 Porodica kao „lokomotiva”

Privrednik i dobročinitelj ovoga kraja Živojin Balbotinović, kom je nedavno patrijarh Porfirije uručio Orden Svetog kralja Milutina za ktitorstvo u gradnji parohijskog doma Kladova i za dobročinstva, poznat je širom kraja kao Žika Tekijanac. Nekada vozač jedne firme, među prvima je devedesetih u rodnom selu osnovao prodavnicu. Iz nje, proširio je niz radnji i od zarade kupio lokalno propalo hotelsko preduzeće i dobro. U ponovni razvoj u međuvremenu zaboravljenog kraja „uložio” je i porodicu, kaže ponosno, školujući sinove i ćerku za privredni i turistički razvoj kraja. S porodicom živi danas u Propazešću na obroncima Miroča, selu koje se smatralo „propašću sveta” jer se u njemu živelo teško. U njemu je izgradio imanje u etno-stilu i započeo organsku proizvodnju. Danas, ponosan na jedanaestoro unučadi, tvrdi da je oko zajedničkog posla, okupljena porodica – „lokomotiva” razvoja.

Stara čaršija i njeni poznati žitelji

Stara čaršija, kaldrmisana ulica u centru koju zovu i kladovskom Skadarlijom, danas je pešačka zona, načičkana kafićima. Sačuvala je poslastičarnice ručne izrade sladoleda i filigranske drvene radnjice. Naziv Kladovo pominje se prvi put u nemačkom vojnom dokumentu o napadu hajduka iz vlaške na grad i tvrđavu krajem 16. veka, priča penzionisani inženjer HE „Đerdap” Uroš Banović. Kada su ključevi Fetislama predati knezu Mihailu Obrenoviću 1867, grad je imao oko 700 stanovnika. U ovom gradu Vuk Karadžić bio je upravnik carinarnice, poznati pesnik Sima Milutinović Sarajlija je službovao, a među znamenitima Kladovljanima su i Veljko Ramadanović, izumitelj Brajeve azbuke za slepe i poznati autor Đorđe Marinković čije se ime vezuje za nastanak pesme „Tamo daleko”.

Kladovsko „crno zlato”

Dunavski gorostas, riba moruna koja može da živi više od veka i naraste nekoliko metara, hranila je svojom neprerađenom ikrom siromašne ribarske porodice. Bio je to kladovski ajvar. Samo bi je posolili svežu i iseckali crni luk, deca su jela kašikom. Otkad je u Korbovo kod Kladova među ruskim emigrantima dvadesetih godina prošlog veka stigla aristokratkinja Vjera Dejnega i donela svoj tajni recept prirodnog konzerviranja dragocenih crnih bobica, počinje proizvodnja kladovskog kavijara, jednog od dva najskuplja na svetu. Morunu su lovili pregrađivanjem uvala i velikim mrežama, a prevozili ulovljenu volovskim kolima. Ribarsko gazdinstvo „Đerdap” posle Drugog svetskog rata preuzima preradu ikre i promet kavijara. Po izgradnji hidroelektrane, crnomorske ribe više nisu mogle da plivaju uzvodno u svoja prirodna plodišta, pa je osnovan i Centar za veštačku reprodukciju 1991, koji nije dao većih rezultata. Što zbog podizanja nivoa reke i prirodnog nestanka morune, što zbog preteranog ulova pre toga, devedesetih zamire proizvodnja kavijara.