Ne vole ih ovde jer hvale Srbiju a grde Kanadu
(ЕПА ЕФЕ - Е.Г.)
Jutros upoznah dvije mlade djevojke, koje su bile na putu kući sa noćne zabave u gradu. U svojim dvadesetim, prijatne spoljašnjosti, primjernog držanja i lijepih manira bijahu prijatno društvo i zanimljivi sagovornice.
Posle uobičajne uvodne razmene uljudnosti i neizostavne „obrade vremena”, koje ovde služi kao zagrijavanje za ozbiljniji razgovor, jedna od njih riješi da pređe na ozbiljne teme. I reče: „Moja drugarica je večeras raskinula sa njenim momkom”". Ja kao iz topa, congratulations (čestitam, sretno bilo).
Za trenutak zbunjene, zgledaše se, a potom prasnuše u smijeh.
- Vidiš, on je u pravu, tješeći gubitnicu reče njena drugarica.
Očekivale su „Oh I am so sorry” (vrlo mi je žao) i druge prenemažuće izraze sažaljenja i utjehe. U mome malom selu daleko, daleko u planinama kažu: „Nikad ne trči za muškarcem i autobusom”, nastavim ja sa svojom terapijom ucvijeljenog srca.
One i dalje gledaju sa nevjericom i govore jedna drugoj: „On to ne govori ozbiljno, on se šali."
Posle kraće pauze jedna me upita odakle sam. Iz Srbije velim ja (moja Srbija uključuje i moje selo).
Nasta tajac, učini mi se da njihovo raspoloženje splasnu.
- Ja znam neke Srbe, reče jedna.
- I ja, nastavi druga. Ima ih puno ovde, omraženi su.”
Ne pokazujući ni trunku iznenađenja, a još manje uvrijeđenosti, sa izrazom naučničke znatiželje upitah što je to tako, zbog čega su omraženi?
- Uvijek govore u superlativima o Srbiji, dok srozavaju i grde Kanadu, odgovori jedna dok je druga odobravala klimajući glavom.
Nimalo iznenađen, pošto sam isto čuo od određenog broja Srba, odgovorih im on što sam govorio i Srbima, da to nije nelogično s obzirom da oni odaberu lošije od boljeg, a da ih u tom izboru niko ne prisiljava niti im neko nešto brani. Problem je u njima, a ne u Kanadi ili Srbiji završih ja.
Učini mi se da sa ovim riječima se vratila prvobitna prijatna i komotna atmosfera. Na rastanku, a u vezi već započete „terapije” zatražiše savjet za ucvijeljeno srce.
- Nađi drugog momka, i to što prije to bolje, odgovorih ja. Pozdravismo se ko stari znanci, one odoše smijući se.
Drago Đačić
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika