Sinovi Brutovi srpske politike

Kada je svojom legendarnom izjavom da se patriotizam ne sipa u traktor Dragan Marković Palma ozbiljno zanjihao vladu Vojislava Koštunice, pokazavši da se pravoverni desničar preobraća u proevropskog tigra, Jagodinac verovatno nije pomišljao da će jednog dana u svojoj bašti imati svoju palmu. Videćemo od kakvog je materijala sačinjen Rade Basta, razrešeni ministar za privredu, koga je na to mesto predložio upravo jagodinski knez.

Doskora malo poznati član Jedinstvene Srbije, prethodno direktor Beogradskih elektrana, po ulasku u kabinet Ane Brnabić založio se za uvođenje sankcija Rusiji, a potom nastavio dalje sa nestašlucima, pokazujući izuzetnu naklonost prema učesnicima uličnih protesta protiv nasilja.

Ali, kako i Ivica Dačić i Dragan Marković imaju urođene skenere za opstanak na vlasti, te svaka vlada, od prve Koštuničine manjinske do naovamo zavisi od njih dvojice, obojica su se sabrali, a onda oduzeli Bastu.

Verovatno se Palma prvi put susreo sa sindromom mangupa u svojim redovima, starim običajem u Srba da najbliži saradnici zabijaju nož u leđa svojim Cezarima. Basta je porastao, u visinu svakako, videćemo da li i politički, ali je već najavio formiranje Pokreta „Evropski put”.

Na toploti se tela šire, a ako se već držimo fizike i tokom ovog varljivog leta 2023. godine, srpska teorija političkog relativiteta ostaje – relativna! To dobro zna i lider Narodne stranke Vuk Jeremić, koji se poslednjih dana suočava sa pokušajem puča, jer je njegov potpredsednik stranke Miroslav Miki Aleksić takođe počeo da raste, kako u parlamentu, tako i na uličnim protestima.

Kao diplomirani fizičar na Kembridžu, nekadašnji savetnik Borisa Tadića već se suočio sa svojim Ajnštajnima, pošto ga je napustila nekadašnja desna ruka Zdravko Ponoš. Beše to onda kada je Dragan Đilas, ne konsultujući se sa Jeremićem, predložio Ponoša, tada potpredsednika Narodne stranke, za predsedničkog kandidata. Tako je Ponoš izašao iz Vukovog gravitacionog polja i upao u Đilasovo, sa simboličnim nazivom Pokreta „Srce”, koji je kasnije osnovao.

Videćemo da li će Aleksić ostati da lebdi u Narodnoj stranci ili će postati samostalno političko telo, ali će se svakako i on i Jeremić setiti kako je Vuk formirao Narodnu stranku preuzimajući zapravo mali Narodni pokret Srbije na čijem se čelu tada nalazio upravo – Miki Aleksić, unapređen posle fuzije u prvog Jeremićevog potpredsednika.

Ali, ironija je da Jeremić nije bio prvi izbor Aleksića. U politiku je ušao kao član Ujedinjenih regiona Srbije Mlađana Dinkića, na lokalu u Trsteniku, pa potom u istom gradu upao u koaliciju sa naprednjacima, socijalistima, Novom Srbijom i PUPS-om, što samo govori da se politički savezi lako sklapaju i još lakše rasturaju. Danas žestoki protivnik Aleksandra Vučića, Ivice Dačića i Palme, počeo je karijeru kao njihov koalicioni partner, što samo potvrđuje intrigantnost političke metafizike.

Dragan Đilas se takođe uverio u to. Osnovao je Stranku slobode i pravde preuzimajući po sistemu Jeremić Zelenu ekološku partiju Dejana Bulatovića, nekadašnjeg žestokog antislobiste. Bulatović je nedavno napustio potpredsedničko mesto kod Đilasa i osamostaljen u parlamentu postao je naglašeni fan Aleksandra Vučića. Ali, primetno je da Bulatović ne udara direktno Đilasa, već njegove saradnike i opoziciju po azbučnom redu.

Kad smo kod šefa države i doskorašnjeg šefa Srpske napredne stranke, ni on se nije libio da svog prvog nadređenog, Vojislava Šešelja, napusti dok je vojvoda bio na haškom službenom putu, a da zatim učini i korak dalje na uspinjanju ka vrhuncu moći, ubedivši Tomislava Nikolića da se politički samoizoluje, sa pogledom na Rusiju i Kinu. Jedno od prvih pravila u politici jeste prepoznati trenutak kada treba da se deluje, a tada su emocije samo nepotrebno osećanje. Naročito je lojalnost štetna. Dok se očekuje da za Vidovdan Vučić obelodani program, ideje i nove ljude u Narodnom pokretu za državu, i on je tokom restauriranja SNS-a imao svoje političke pobegulje. Od Zorane Mihajlović, Dragana Šormaza, Stanislave Pak, ali najkrupnija zverka, Nebojša Stefanović, još se nalazi na programu političke resocijalizacije, ali unutar SNS-a. Tako da ostaje dilema hoće li opet izroniti na površinu Vučićevog mora ili će i dalje nastavljati da obilazi opštinske odbore ili eventualno postavi fotku na „Instagram” kako bi pokazao da još postoji.

Moguće je da će se u ovim procesima oduzimanja i sabiranja u srpskim političkim partijama i koalicijama susresti putanje odbeglih, pa će Basta, Zorana i Šormaz formirati pokret ili stranku, naročito imajući u vidu da ih povezuje transatlantska veza. I nije nemoguće da će sklopiti pakt sa dojučerašnjim žestokim političkim protivnicima.

Palma će opet razmišljati da li će konačno postati ministar, jer je Bastino mesto bilo predviđeno za njega, ali Jagodinac je uvek delovao iz pozadine, na mističnom Koridoru 10, ne želeći da se formalno pridruži vrhu, gde po moći i uticaju pripada.

Njegov stariji koalicioni partner Ivica Dačić imao je prebege isuviše davno, u osvit dosizma, kada je otperjao Bane Ivković, dajući podršku Đinđićevoj vladi, a onda se preselio u fan klub Aleksandra Vučića. A iz vidokruga su nestale i crvene legende na lokalu, muzejski primerci socijalista – Raka i Bidža.

Dačićev problem je drugačije prirode. On u postojećoj postavi nije najsigurniji koliko su njegovi bliski ljudi zaista njegovi, a koliko Vučićevi, što verovatno bolje zna Vučić, nego Dačić. To je jedan od razloga koji ih čvrsto drži zajedno. Vučić dobro zna da je bolje držati Dačića blizu sebe, nego ga prepustiti samom sebi. Dačić zna da je dve godine van vlasti, tokom tri decenije bavljenja politikom, bilo suviše klaustrofobično za njega, te je uspostavio formulu: bolje biti u vlasti i ispod cene koštanja, nego van vlasti po svaku cenu!

Da li će biti novih prestrojavanja, begunaca i sinova Brutovih unutar stranaka, koalicija i pokreta? Naravno! Kod monarhističkih poksovaca, čije posvađane frakcije ne možete da pohvatate i otkrijete gde su i s kim su u interesnoj šemi, njihovi članovi jedino veruju u sebe. A tek onda u kralja.