Lideri za tranziciju

Priznati svoje mesto u hijerarhiji i danas je pola uspeha, ali je ljudski i pokušati stati na čelo čopora. Društvene okolnosti uslovljavaju ponašanje kojim putem se stiže na čelo grupe, firme, preduzeća, države. U kapitalizmu zapadnog tipa nešto je teže preskakati stepenice do uspeha; stvari su lakše predvidive i lideri moraju preći tačno određene etape provere da bi se popeli na pijedestal vlasti.

U tranzicijskim zemljama o psihologiji lidera možemo dosta toga zaključiti iz njihovog ponašanja van radnog vremena. U slobodnom vremenu tranzicijski lideri se bave borilačkim sportovima: karate, kung-fu, taekvondo, šaolin ili u nekoj dvorani igraju mali fudbal, faulirajući kolege do krvi po cevanicama. Dakle, naše vođe preferiraju sportove gde je preduslov direktni kontakt, fizički dodir i gde ne pobeđuje uvek onaj bolji i jači nego i onaj koji lukavošću predvidi loše strane protivnika. S druge strane, na Zapadu, lideri preferiraju tenis, jedrenje, skijanje u Davosu, Sent Moricu ili Aspenu. To su sportovi gde se pojedinac susreće u borbi s prirodnim elementom: vetrom, snegom, morem, ili je između njega i protivnika mreža. Naši napredniji lideri na moru kupuju motorne jahte umesto jedrilica i najradije bi u isto vreme bili privezani na Hvaru, u Dubrovniku i Kotoru – da bi bili viđeni.

Dok na Zapadu pomaže u usponu obiteljsko poreklo, pripadnost elitnom univerzitetu, sposobnost, kod naših novokomponovanih „gornjih 10.000” vredi pravilo:„Ne pitaj me za prvi milion”. Umesto nasleđenih veza, naši top-biznismeni imaju neskrivene kontakte s polusvetom, zavisno iz kog kraja potiču–da li su komšije zvezdarskog, dorćolskog ili nikšićkog klana.

Zato kod naših lidera u kućama opasanim zidovima, umesto biblioteke najpre se sagradi teretana da ne bi bilo sumnje kojim će se sredstvima braniti stečena pozicija.

U prilog našim liderima ide činjenica da su u mladosti još uvek sentimentalni i u prvi brak stupaju sa simpatijom iz kraja, škole, komšiluka. Tek u drugom braku žene se na zapadni način, osobom koja će doprineti imidžu, koji želi prezentirati u javnosti.

Izbor druge žene upravo je proporcionalan padu na berzi moralnih vrednosti.

Iz kojeg se socijalnog miljea regrutuju naše sadašnje i buduće vođe?

Pitanje nije retoričko a odgovor se nalazi u naslovu poznate knjige Milomira Marića „Deca komunizma”(ja bih dodao: i unuci). Oni koji su pre razbili iluzije o idealnom društvu i u hodu se prestrojili, osigurali su deci lukrativne pozicije u profitabilnim granama kao što je nafta, elektrika, spoljna trgovina, rude. Naivnijima su prepustili prividno važnije položaje u politici, gde rastu samo listopadna stabla, dok je biznis trajno zelena grana. Tako se na tranzicijskim terenima menjaju sistemi, a još više države, ali se prezimena onih koji odlučuju mnogo manje menjaju.

Što je položaj pretka u nekoj tajnoj, političkoj i sličnoj policiji bio diskretniji, to je prelazak s ideološke špijunaže na industrijsku bio uspešniji i bez suvišnih pitanja novih poslodavaca. Taj slučaj je u Rusiji manje diskretan ali veoma uspešan, jer se radilo o proverenim kadrovima i nomenklaturi od poverenja.

Život tranzicijskih lidera prepun je stresova. Zato kod njih „igraju” sve moguće metode očuvanja, unapređenja zdravlja; od fitnesa, pilatesa do kivi dijete(jesti sve osim kivija?!).

U sadašnjem trenutku mora se priznati da oni predstavljaju prepoznatljivu socijalnu podgrupu, koja najbolje odgovara onom što je preuranjeno Đilas nazvao „nova klasa” i zbog toga zaglavio u zatvoru (kao i svaki petao koji prerano kukuriče). Danas običan građanin nema šanse da susretne nekog od tih novih lidera, baš kao što je teško sretao nekog ministra iz bivše vlasti. Oni su izgradili svoje mikrolokacije, elitne nastambe i vile i druže se međusobno; ograničavajući svet „šengena” preskočili su kupujući druga državljanstva. Tranzicija je reč koja njima ima sasvim drugo značenje nego običnom čoveku. Kod njih je naglasak na trans-prelaziti, a kod nas na zicen (sitzen–sedeti, to jest stoj di si jer i za di si nisi)...