Kako je Marijana postala – Mars

Amsterdam – „Vi verovatno tražite Marijanu”, ljubazno mi objašnjava devojka koja radi na info-pultu Udruženja gej studenata Amsterdama, smeštenog u neposrednoj blizini nekoliko visokoškolskih ustanova prestonice Holandije, kada sam joj saopštila da imam dogovoreni razgovor sa Mars Planting, predsednikom ovog udruženja. I dok zbunjeno proveravam šta piše u imejlu koji mi je poslao (budući) sagovornik, u zgradu ulazi nasmejana devojka, izvinjavajući se zbog kašnjenja „u ime svih semafora koji su je sprečili da dođe na vreme na ugovoreni sastanak” i predlaže da prvu popodnevnu kafu popijemo pored amsterdamskih kanala.

„Roditelji su mi dali ime Marijana, ali sam u 17. godini shvatila da sam rođena u pogrešnom telu. Sada se izjašnjavam kao nebinarna osoba i odazivam se na ime Mars, iako mi u ličnim dokumentima i dalje stoji ime iz bivšeg života. Da bih promenila ime, potrebno je da idem najmanje dve godine kod psihijatra kako bi on postavio dijagnozu rodne disforije. Tek nakon toga bih mogla da promenim ime u ličnim dokumentima ili da idem na hiruršku promenu pola”, brzo rešava nedoumicu u vezi sa svojim identitetom ova nasmejana dvadesetpetogodišnja osoba sa kojom smo razgovarali u okviru projekta „Puls Evrope – medijske posete EU”.

Kada je na pragu punoletstva spoznala svoj seksualni identitet i prijateljima saopštila da je nebinarna osoba, to jest da u potpunosti ne pripada ni muškom ni ženskom rodu, shvatila je da i veliki broj njenih bliskih ljudi deli to osećanje i priznaje da ima „fluidni” rodni identitet. Na studijama antropologije naučila je da je procenat homoseksualnih osoba isti u svakom društvu sveta – od praistorije do danas, iako se u javnosti često polemiše sa tezom da broj LGBT osoba stalno raste.

„Mislim da atmosfera koja vlada u nekom društvu utiče na to da veći ili manji broj LGBT osoba prizna drugima svoj seksualni identitet. Međutim, bez obzira na liberalni duh koji (ne) postoji u zajednici, ipak je najteže priznati roditeljima svoju homoseksualnu orijentaciju. Moja majka je odmah prihvatila moje novo „ja”, ali je ocu dugo trebalo da počne da me zove Mars i još duže se pretvarao da nisam gej osoba. Moj brat ga i danas opominje da me ne zove Marijana”, u šali priča Mars, ali se sa razlogom uozbilji kada kaže da LGBT osobe nisu prihvaćene u svim sferama društva.

„Pre tri nedelje smo bili na studentskoj žurci i ljudi koji žive dva sprata iznad stana u kome smo pravili proslavu počeli su da nas vređaju i da nam prete. Sama nikada nisam iskusila fizičko nasilje, ali neki moji prijatelji jesu. Iako sam završila studije, rešila sam da se u ovom periodu života potpuno posvetim Udruženju gej studenata Amsterdama, u kome provodim između 20 i 30 sati nedeljno. Da bih se izdržavala radim kao noćni recepcioner”, priča Mars i dodaje da ovo udruženje okuplja mlade LGBT ljude od 16. do 30. godine kojima je potrebna socijalna podrška.

Lea Markidis i Nada Josimović sa našom novinarkom (u sredini)

Navodeći probleme koje imaju mlade LGBT osobe u Holandiji, ona citira rezultate različitih istraživanja koji svedoče da tinejdžeri uzrasta od 11 do 16 godina imaju više psiholoških problema i češće su žrtve vršnjačkog nasilja od heteroseksualnih osoba. Iako 92 odsto populacije u Holandiji smatra da LGBT osobe imaju pravo da žive onako kako one žele, čak 29 odsto građana smatra „uvredljivim” ako se muškarci ljube na javnom mestu. Svaka šesta osoba ne želi socijalne kontakte sa osobama „koje nisu ni muško, ni žensko”, a čak 22 odsto LGBT osoba u Holandiji iskusilo je fizičko ili seksualno nasilje. Istraživanje u studentskoj populaciji pokazalo je da se devojke koje izgledaju maskulino i mladići koji izgledaju feminino češće zlostavljaju nego ostali studenti. Čak 43 odsto transdžender đaka kaže da je bilo žrtva verbalnog nasilja, a jedan od pet postao je i žrtva fizičkog nasilja.

Za razliku od Srbije, u kojoj je održavanje gotovo svake parade ponosa neizvesno do samog kraja zbog visokih političkih i socijalnih tenzija, u Holandiji je održavanje ovih manifestacija postalo uobičajeno, pa se ni mediji ne bave njima na senzacionalistički način. Lea Markidis i Nada Josimović, predstavnice organizacije Fri pres anlimitid, objašnjavaju da sredstva javnog informisanja uglavnom na analitičan i fenomenološki način pišu o problemima sa kojima se suočavaju LGBT osobe.

„U fokusu medijske pažnje trenutno se nalaze transrodne osobe, jer je vreme čekanja na operaciju promene pola veoma dugačko i iznosi oko tri godine. Nažalost, postoji crno tržište lekova koji se uzimaju u okviru farmakološke terapije koja prethodi hirurškoj promeni pola i veoma je problematično ako uzimate lekove koji nisu personalizovani”, objašnjava Lea Markidis, koja je pravila dokumentarac o trans osobama.

Nada Josimović objašnjava da se mediji trude da realno izveštavaju o temama koje se tiču LGBT osoba – počev od prajda, pa sve do zakonodavnih izmena koje se odnose na prava ovih osoba. Ipak, ona primećuje da osobe manjinske seksualne orijentacije nisu uvek u centru medijskih priča, već su deo neke druge priče ili socijalnih fenomena o kojima novine ili televizije izveštavaju.

„Što je dobro, jer se na taj način stvari normalizuju i LGBT zajednica prikazuje kao sastavni deo društva”, zaključuje Nada Josimović.