Gord čovek je zaslepljen

Gordost je prvi među sedam smrtnih grehova. Čovek se uznosi, misli da je visoko, a baš zbog toga nisko pada, toliko nisko da ga to – u smrt vodi.

Veliki pravoslavni bogoslovski enciklopedijski rečnik, objavljen u Rusiji početkom 20. veka, gordost definiše kao lažno osećanje sopstvene nadmoći, ponos, nadmenost, oholost, što je u suprotnosti sa smirenošću, krotkošću. Iz toga ishodi zaključak da je gordost sazdana od laži, nepravednog odnosa prema sebi i okolini i od pristrasnosti.

Sam takav odnos gordog čoveka, u izdvajanju – izdizanju sebe iznad drugih – remeti sklad među ljudima. Začetak je narušavanja poretka.

Želja da se predstavimo boljim

Patrijarh Pavle je govorio: „Gordost je želja da sebe predstavimo boljim nego što jesmo. (...) Svaki koji se podiže poniziće se, a koji se ponizi podignuće se. Bog se protivi gordima, a smirenima daje blagoslov.”

Pritom, pozivajući se na učenje jevanđelja, Njegova svetost je ukazivala: „Gordost je onaj greh koji je anđela pretvorio u đavola.” Od neizrecive lepote dolazi se do zastrašujuće rugobe. Takav „put” prešli su – pali anđeli. Takav pad imao je i glavni među palim anđelima, knez đavolji, Lucifer, koji se toliko pogordio da je poželeo da zauzme i sam presto Božji.

Prorok Isaija, opisujući njegov pad, piše: „Spusti se u pakao ponos tvoj, zveka psaltira tvojih; prostrti su podate moljci, a crvi su ti pokrivač. Kako pade s neba, zvezdo danice, kćeri zorina, kako se obori na zemlju koji si gazio narode. A govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvezda Božijih podignuću presto svoj, i sešću na gori zbornoj na strani severnoj. Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se sa višnjim. A ti se u pakao svrže u dubinu grobnu.”

Lucifer nakon što je zbačen s neba postao je đavo, pod imenom satana (sotona), koji je personifikacija iskušenja i zla. Sam njegov naziv, na različitim jezicima, etimološki (hebr. satan – „neprijatelj” „protivnik”; arap. šejtan – „zalutao”, „udaljen”; uopšteni naziv za đavola) upućuje na to da je on – otpadnik, protivnik i neprijatelj ljudskog roda.

On nastoji da pridobije ljude. Ponajviše lažima i lukavstvom. Naš narod ne voli ni da ga pomene, ali ne spori njegovo postojanje, pa ga naziva – nepomenik.

Taj neprijatelj ljudskog roda stalno je prisutan među ljudima; oličenje je svega grešnog. On bi ljude da koristi za svoje nečasne i pogubne namere; zato ide na bezbožno iskušavanje, lukavo postupajući. A to čoveka, na kraju, pošto bude iskorišćen, vodi – u pogibelj. Zato čovek mora da bdi nad sobom. Prvo, da ima znanje (da zna šta je šta); drugo, da izabere put kojim će ići; i, treće, da bude spreman da na putu dobra istraje.

Za svakog čoveka najveća je bitka borba sa samim sobom.

Čovek je sklon grehu, i kao takav podložan napadu demona, koji se u ljudima nastanjuju, da bi čoveka iznutra rušili. Oni obaraju duh, razaraju dušu, lome srce, zamračuju um i na nedelo navode. Oruđa i leka uvek ima, samo ako čovek hoće da se bori.

Gordost ishodi iz duhovne nedoraslosti i duhovne zapuštenosti. Sveti Jovan Lestvičnik to ovako objašnjava: „Početak gordosti je tamo gde se završava taština; sredinu predstavlja nipodaštavanje bližnjeg, bestidno razglašavanje vlastitih podviga, hvalisavost u srcu, mržnja prema prekoru; a kraj je odbacivanje Božje pomoći, uzdanje u svoje vlastite snage, demonska narav.”

Po njemu „gordost označava gubitak celokupnog duhovnog bogatstva, svega onog što se sa toliko znoja postiglo”.

Gordošću, zabludeli čovek, u toj svojoj nadmenoj želji da se uzdigne iznad drugih, poništava sebe.

Zapaža to Sveti Jovan Lestvičnik, pa kaže: „Gordost je krajnja beda duše koja u svome pomračenju misli da je bogata. Ta pogana strast ne samo što nam ne dopušta da napredujemo, nego nas i sa postignute visine ruši. Gordost je nar, unutra gnjio, a spolja gladak i lep.”

Nadmenost i samoizolovanost

U pomenutom Velikom pravoslavnom bogoslovskom enciklopedijskom rečniku napominje se da gordost „protivreči Tvorcu, koji je stvorio sve ljude jednakima i koji ih je iskupio kroz Sina Svog Jedinorodnog, Gospoda Isusa Hrista”. Samim tim, gord čovek nije moralan čovek. Moral normira odnose u zajednici. A samoživi čovek, nadmenošću svojom, izopštava se iz zajednice.

Gord čovek nije dorastao ljubavi. On voli samo sebe, odnosno najviše sebe. Usled te samozaljubljenosti, on se samoizoluje. S takvim odnosom on ispušta duhovnu vertikalu, s Bogom, ali i kida niti horizontale, s bližnjima. U nadi da će ispraviti taj grozni (smrtni) greh, održava ga samo ljubav drugih. A onda, vremenom, zbog te samoizolovanosti, on i od bližnjih biva sve više odbacivan, i na kraju „otpada”.

Pošto niko nije samodovoljan, on, iako „otpao”, nastoji i iz tog donjeg sveta – kojekakvim prevarama – da pridobije sklone istom padu. 

Pridružuju mu se samo oni koji, poput njega, otpadaju!

Gord čovek je zaslepljen čovek, on ne vidi dalje od sebe, iz svog ponora.