Ko je direktor škole

Razmišljam o direktorima škole. Kažu da se na tu dužnost biraju najbolji nastavnici. Da li je baš tako? Znam jedino da pravi, istinski nastavnici, zaljubljeni u svoj poziv, ni za kakve pare, ni za živu glavu ne bi ostavili učionicu, katedru. „Pucajte, ja i sada držim čas!” Uostalom, imao sam dosta direktora i nijedan nije bio ni blizu titule najboljeg nastavnika.

Zašto se nastavnici tako lako odriču svog identiteta i da li svi nastavnici pronalaze sebe i smisao svog bitisanja u svom pozivu? Dopunskim pitanjima nudim odgovore: šta je pilot bez aviona i visine, lekar bez stetoskopa, zemljoradnik bez zemlje? Kako se neko može dokazati u oblasti za koju se nije školovao (niko se ne školuje za direktora) ako se nije dokazao u oblasti za koju ima diplomu? A onaj ko se dokazao u svojoj struci ne oseća potrebu za avanturom u neizvesnoj i nepredvidivoj oblasti. Jer, koliko će najbolji nastavnik moći to da bude na dužnosti direktora pored silnih poslova i obaveza koje imaju malo ili nemaju nimalo veze s nastavom? Može li taj najbolji nastavnik u fotelji direktora da spreči (nevaspitanog) učenika da izmakne stolicu nastavnici, odalami šamarčinu nastavniku ili (oh, žalosti) da pobije devet svojih drugova i radnika obezbeđenja? Ima li taj najbolji nastavnik na funkciji direktora vremena da posećuje časove svojih kolega i ukazuje im na eventualne nedostatke ili će više pažnje morati da posveti nastavnicima na bolovanju od povreda i stresa zadobijenih na radnom mestu?

Nema sumnje, među direktorima škola ima dosta čestitih i dobrih ljudi, uspešnih organizatora celokupnog rada škole. I upravo zato što su takvi, izuzetno teško doživljavaju sve neprijatne, ali nepredvidive događaje u svojoj školi, nastale ničim neopravdanim nezadovoljstvom nekog učenika ili njegovog roditelja, koji sve češće pretenduju da za sve budu više pitani od njega i nastavnika. Kao časni ljudi, posle tih neprijatnosti podnose ostavke, vraćaju se poslu za koji su se školovali i u njemu nalaze spokoj. Ali, ostaju gorčina i pitanje: Šta mi je sve to trebalo? Za razliku od drugih direktora, koji se ne bave nastavnicima kojima je radna atmosfera na času nezamisliv pojam pa masovno puštaju učenike i pre početka časa, a ovi im se posle smeju u lice, ili direktora koji se ne bavi, nego još i podstiče nastavnike da pišu učenicima najbolje ocene, dok se ovi i sami čude zašto su ih dobili. Ali zato sa 80 odsto odličnih učenika u školi direktor ima kod Školske uprave preporuku za reizbor.

Najveće i najduže odsustvovanje istinskog nastavnika od svog zvanja je da postane školski savetnik, da kao pčelinja matica odneguje desetine zaljubljenika u svoj poziv, obilazeći kolege po struci na svom području i pomaže im u usavršavanju njihovog rada do tog stepena da sami nikad ne požele da se nečim drugim bave. Paradoksalno, ali jedino logično i smisleno zanimanje savetnika. Ipak, neko mora da bude direktor škole, i to takve škole u kojoj nastavnici imaju samo pravo da ćute i trpe. Daleko bilo, ni u podsvesti mi nije da zastidim ili omalovažim bilo koga od njih. Niti ih žalim, niti im zavidim. Samo kažem da na njihovom mestu nikad niti bih mogao, niti bih hteo da budem.

Radomir Jovanović,
profesor u penziji, Žiča