Srbija „zapela" negde između

Da! Svi smo to znali. Takva smena generacija ne može da prođe bezbolno. Sve i da u pitanju nisu bile devojke koje su sinonim za žensku reprezentaciju Srbije, za sve uspehe koji su u prethodnoj deceniji pravljeni, taj veliki korak nije mogao tek tako da se pređe.

Iako je Srbija dva kvalifikaciona ciklusa – za Svetsko prvenstvo 2022. i Evropsko prvenstvo 2023. godine – prošla bez poraza. Iako je Srbija u Sidneju igrala sjajno, osvojila šesto mesto. Mogla je možda i bolje da u četvrtfinalu nije udarila na nepobedive SAD. Manje važno. Taj veliki prelaz nije mogao tek tako da se pređe.

Svetsko prvenstvo jeste pokazalo da i ovaj podmlađeni tim Srbije „ima nešto”. Ono „nešto” što je trebalo da pokaže na Evropskom prvenstvu u Sloveniji.

Uostalom - sve što se desilo posle Tokija, pa sve do Sidneja, bilo je podređeno Evrobasketu i Ljubljani.

Ne, niko nije rekao da je tu odbrana zlata iz Valensije cilj. To čak ni kada ste u svom najjačem sastavu ne možete da „najavite”. Jeste se pričalo o medalji, kao „obavezi” Srbije. Ali je primarni cilj bio plasman u olimpijske kvalifikacije kako bi naš tim zadržao kontinuitet učešća na velikim takmičenjima.

Treba podsetiti koliko su nas naše košarkašice „razmazile” čudesnim rezultatima u prethodnoj deceniji.  Jer ,pre Rija 2016, naše ženske reprezentacije na Olimpijskim igrama nije bio od Seula 1988!!! Da li je treba napomenuti da su, recimo, i naši muškarci prekočili Tokio, London i Peking. Ovo tek da se shvati koliko plasman na Olimpijske igre nije lako ostvariti. Koliko je to nešto ogromno!

A naše dame su se i sada, u tom novom, podmlađenom sastavu, koji je i tokom takmičenja u Sloveniji istrpeo brojne „udarce”, izborile za šansu da se bore za svoje treće uzastopne Olimpijske igre. A osvojile su bronzu u Riju, igrale polufinale u Tokiju, ukoliko je to zaboravio.

Ova priča ne može bez podsećanja i na objektivne okolnosti u kojima živi ženska košarka u Srbiji, uopšte ženski sport.

Možemo da počnemo od manjka interesovanja javnosti koje dalje povlači sa sobom i manju popularnost, a što dalje vodi ka ne baš prebogatoj bazi iz koje će doći neke nove reprezentativke. Tu je i ne baš najidealniji stručni rad, ozbiljan manjak trenera, na svim nivoima, posebno sa najmlađima. Naravno, sve to zbog uslova u kojima se radi.

Reklo bi se, začarani krug.

I onda dolazimo do konačnog „proizvoda” – ne mnogo kvalitetne domaće lige. O tome već duže vreme priča i selektorka Marina Maljković. Jer, to njoj pravi najveći problem. Sve glasnije predlaže i rešenja. Podseća na 2011. i 2012, kada je u Partizanu imala na okupu kostur reprezentacije.

Da li je tako nešto rešenje i sada? Selektorka to bolje zna.

Jedno je sigurno – možda ne moramo odmah da krenemo „jako”. Od jednog evroligaša, dva kluba u Evrokupu... Ali, nekakvo rešenje je hitno potrebno. Jer, problem nije od juče.

Možda bi se to moglo i sledeće reći. I naše najbolje igračice su rasle daleko od Srbije. Sonja Vasić je sa 16 godina otišla u Barselonu, Jelena Bruks sa 18 u Šopron. Ana Dabović nikada i nije igrala u Srbiji. Aleksandra Crvendakić kao tinejdžerka ke otišla iz Zvezde... Njih pominjemo jer su lideri reprezentacije. A takvih primera je mnogo! Previše!

Da li bi one postale to što jesu da su ostale u Srbiji? Nije to lako napisati. Pa nek ostane na nivou retoričkog pitanja.

A one na koje se sada „oslanjamo” i od njih očekujemo da budu nove Sonje, Ane i Jelene, još manje veze sa Srbijom imaju. Jovana Nogić, Ivana Raca, Anđela Dugalić rođene su, rasle i košarkaški se razvijale daleko od domovine... Tu su jer su ih iz Košarkaškog saveza Srbije pronašli, ubedili da izaberu Srbiju, uključili u mlađe reprezentativne selekcije, „gajili” ih do seniorskog tima.

Igračica iz domaćih klubova – nema. Ili ih je vrlo malo.

Surova stvarnost, koju nije baš tako lako promeniti.

Ipak, uz sve ovo, ili uprkos ovome, Srbija je i u Ljubljani mogla bolje. Ne kažemo to mi, to kažu reprezentativke.

– Ovaj tim nije pokazao ni 50 odsto onoga što može – poručila je Tina Krajišnik, posle pobede nad Crnom Gorom.

– Nismo odigrale utakmicu u kojoj smo se dobro osećale – rekla je i Aleksandra Crvendakić.

– Naša odbrana – ponavljala je Saša Čađo.

Zato – samo jedna utakmica, ona protiv Mađarske, ne Belgije, oduzela je Srbiji šansu da se bori za medalju.

- Kao da imamo strah od velikih utakmica – rekla je Marina Maljković posle pobede nad Nemačkom. Pomenula je i manjak iskustva.

I rekla je istinu.

Istina je da je Srbija na ovom prvenstvu „zapela” negde između objektivnih i subjektivnih okolnosti. Da je uradila dosta, ali i da je mogla možda i više. Da je stala negde na 50 odsto. To je bilo dovoljno za olimpijske kvalifikacije. Zamislite samo za šta bi sto posto bilo dovoljno.

Još deset mesta za Pariz

Evropsko prvenstvo u Tel Avivu i Ljubljani, kao i ostali kontinentalni šampionati koji se igraju ovog leta, donosilo je i plasman na olimpijske kvalifikacije.

Kao i pred Tokio, i pred Pariz će se igrati četiri kvalifikaciona turnira, sa po četiri ekipe. Kako će kvalifikacije, van konkurencije, igrati i SAD i Francuska, koje kao svetski šampion, odnosno domaćin, imaju pravo direktnog učešća na igrama, za Pariz je ostalo još 10 slobodnih mesta.

Za njih će se boriti šest evropskih selekcija: Belgija, Španija, Mađarska, Srbija, Nemačka, kao i Francuska.

U kvalifikacije idu i dve najbolje selekcije sa Afrobasketa (28. jul – 6. avgust), kao četiri najbolje plasirana tima sa Azija kupa (26. jun – 2. jul). Dok će ove godine Fiba Amerika igrati „pretkvalifikacije” koje će dati dva učesnika olimpijskih kvalifikacionih turnira, plus SAD kao svetski šampion i najbolje plasirani tim Ameriku – pa 2023 (1–9. jul).

KONAČNI PLASMAN

 1. Belgija

 2. Španija

 3. Francuska

 4. Mađarska

 5. Srbija

 6. Nemačka

 7. Češka

 8. Crna Gora

 9. Italija

10. V. Britanija

11. Grčka

12. Slovačka

13. Letonija

14. Turska

15. Slovenija

16. Izrael

Plasman od 7. od 16. mesta određen je prema rezultatima ekipa u takmičenju po grupama