Veliki je izazov igrati „(Pra)Fausta"

Ono što je meni bilo najzanimljivije u „(Pra)Faustu” u toj muci čoveka jeste želja da se sve definiše oko nas. To je ono što je i samoga Fausta dovelo do koketiranje sa magijom, onostranim, izazivanjem duha, zemlje, pa se posle toga i sam đavo pojavi. To je izazivanje onih stvari koje čoveku nisu date da ih spozna. U samoj Bibliji je Bog zabranio čoveku da jede sa drveta znanja, kao da je znanje nešto što škodi čoveku. Zato jabuka i jeste simbol prkosa čoveka protiv božje volje.

Ozren Grabarić, jedan od vodećih hrvatskih glumaca „ispisuje” svoju treću predstavu u Beogradskom dramskom pozorištu: „(Pra)Fausta”, prema Geteovom prvobitnom tekstu čuvene drame, u režiji Borisa Liješeviću, a ovako je za „Politiku” govorio o svom novom dramskom zadatku – slojevitom Mefistu. Predstava „(Pra)Faust” biće premijerno izvedena večeras (25. juna) od 19.30 sati na sceni „Olivera i Rade Marković” Beogradskog dramskog pozorišta. Delo je preveo Branimir Živojinović, scenograf je Aleksandar Denić, kostimografkinja Marina Sremac, kompozitor Stefan Ćirić, za koreografiju i scenski pokret bila je zadužena Sonja Vukićević, a za scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović.

– Veliki je izazov igrati „(Pra)Fausta”. Zanimljivo je pratiti Geteovu priču iz današnje perspektive u kojoj tehnologija, posebno ova veštačka inteligencija donosi sve te dronove, oružja... Čovek sa tim saznanjima počinje da uništava i samoga sebe. Svedoci smo ekoloških klimatskih promena koje su posledice toga. Nove tehnologije su korisne, a s druge strane uvek se pojavi i neki đavo, koji se može postarati da sve to dovede do destrukcije. To mi je jako zanimljivo u „Faustu”. Kao i sam taj đavo kojeg smo i napravili tako da nije samo kao metafizičko biće. Đavo je zapravo u nama – kaže Ozren Grabarić i naglašava:

– Boris Liješević mi je rekao da se Mefistova demonska narav ostvaruje s pozitivnom energijom i pokretač je važnih procesa u komadu. Mefisto nije jedno konstantno lice, nego je metamorf, lice koje se menja. Jer, zlo dolazi u različitim oblicima, često ga je teško prepoznati. To je jedna od ideja predstave. On je metafizičko biće, kao dijalog u nama koji vodimo sami sa sobom, dileme koje se otvaraju unutar nas samih. Počeo sam da ga radim, ne kao jedinstveni lik koji ima svoju putanju, već da poprima različita obličja i da se svakome ukazuje na različite načine. Kao meta koji neprestano menja svoju prirodu, on ima svoju srž – želi videti da čovek padne, posebno dobar čovek.

U predstavi „„(Pra)Faust” reditelj Borisa Liješević okupio je zanimljivu ekipu glumaca. Tu su i Svetozar Cvetković koji tumači Fausta, Ivan Tomić, Daniel Sič, Ivan Zarić, Mirjana Karanović, Iva Ilinčić i Stanislava Staša Nikolić.

– Sama činjenica da radimo Geteovog „Fausta” je ogromno iskušenje za sve nas koji smo u ekipi. U pitanju je komleksni jezik, delikatna Geteova filozofija, gusto napisana koja je gotovo nemoguća za izlazak pred publiku, pa smo posegli za „(Pra) Faustom” koji je puno više baziran na međuljudskim odnosima. Od Geteovog vremena do danas, čitajući klasike, neprestano potvrđujem da se mnogo stvari u domenu ljudskih pitanja, iskušenja, recimo kako dalje, kuda dalje, uopšte toliko ne menja koliko se menja, napreduje tehnologija, zgrade u kojima živimo, arhitektura… Nasuprot tome duhovna pitanja i problemi, mislim da su od samog početka apsolutno isti. Nove tehnologije, to ubrzanje koje se dešava, o kojem je i sam Gete razmišljao i plašio ga se, normalno je da nas sve to plaši iako živimo u društvu koje živi brže od Geteovog. Ta unutrašnja ljudska pitanja ostaju i zato se tako dobro razumemo sa klasicima – primećuje Grabarić koga je reditelj Boris Liješević posebno pohvalio kao pravu raketu koju je otkrio, naglasivši da je na svaku probu dolazio spreman i „naučio nas je kako da pristupimo Geteu i velikim klasicima”.

 Ozrena Grabarića publika u teatru na Crvenom krstu imala priliku da gleda u predstavi „Ružni, prljavi, zli” po istoimenom italijanskom filmu (1976) Etorea Skola, u režiji Lenke Udovički, kao i u delu „Demokratija” prema motivima drame Josifa Brodskog, u režiji Veljka Mićunovića.

– Ovo je već treća premijerna drama koju radim u BDP-u i osećam se kao deo ovoga ansambla. Čeka me i četvrta predstava u ovoj kući kulture, sa rediteljem Veljkom Mićunovićem radiću dramsko delo „Švejk” Jaroslava Hašeka čija premijera je krajem godine u istom scenskom prostoru. Ovde se osećam kao kod kuće. I Beograd evo već tri-četiri godine unazad doživljavam kao svoj, drugi grad u kojem živim. Sebe smatram delom beogradske pozorišne scene, jer ovde imam jako puno prijatelja i saradnika. Jako mi je važan ovaj period života u mom umetničkom razvoju. Beogradska pozorišna scena je zanimljiva, ima naravno prepreka, ali i mnogo strasti, dinamike koje su za glumca veliki izazov.