Naše pleme poginuti neće

„Pošlo se od toga da spomenik kosovskim junacima ne sme biti dovoljan sam sebi, to jest, da ne sme biti delo čija će realizacija apsorbovati svu pažnju posetilaca. Naprotiv, on treba da bude sredstvo koje će uvoditi u kosovski duh i atmosferu”. Ovim rečima je na Vidovdan 1953. godine tekstom u „Politici” Milorad Panić Surep, tadašnji direktor Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture SR Srbije, objasnio motive i značaj gradnje specifičnog spomeničkog rešenja poznatog kao Spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu. Da, simbol bitke na Kosovu polju ima tek 70 godina i četvrto je obeležje podignuto na ovom mestu u znak sećanja na kneza Lazara i njegove ratnike.

Inicijativa za podizanje spomenika potekla je po završetku rata, a idejni tvorci znamenja bili su pomenuti Milorad Panić (koji je pre Drugog svetskog rata radio kao novinar u „Politici”) i arhitekta Aleksandar Deroko. Rad na projektu i zakonskoj regulativi počeo je još 1950. godine, ali s obzirom na to da je prvih posleratnih godina bilo prečih pitanja i problema, izgradnja spomenika počela je tek 1953. godine, u sklopu priprema za obeležavanje jubileja Prvog srpskog ustanka i 565. godišnjice Kosovske bitke, koja je svečano proslavljena naredne 1954. godine.

Trebalo je da to bude omaž borbenoj tradiciji srpskog naroda, koju je u novim ideološkim okvirima trebalo prikazati kao svojevrsnu predistoriju uspeha komunističke revolucije na prostoru Kosova i Metohije. Nastojanje jugoslovenskih (a u stvari srpskih) komunista da kreiraju narativ po kojem bi se revolucionarna borba dovela u idejnu ravan sa junaštvom kosovskih ratnika, dovela je do specifičnog spomeničkog rešenja koje je predstavljalo simbiozu tradicionalnog i modernog, istorije i sadašnjosti, arhitekture i poezije. Spomen-kula bila je jedinstveni memorijal čija je fizionomija potpuno odstupala od tadašnjih kanona gradnje.

Arhitekta Deroko je spomen obeležje koncipirao u formi srednjovekovne kule, visoke prema zvaničnim izvorima 25 metara, sastavljene od kamenih kocki zelenkaste, sive i ružičaste boje, iz tri obližnja kamenoloma. Prema arhitektonskoj strukturi, građevina je rađena u duhu srpsko-vizantijske tradicije. Na prilaznoj fasadi pored istaknutih ratnih amblema, bronzanim slovima ispisana je poznata „Lazareva kletva” – „Ko je Srbin i srpskoga roda, a ne došo na boj na Kosovo...”.

Kroz unutrašnjost kule vode stepenice do terase na vrhu. One imaju dvanaest podesta – odmarališta. Na svakom od njih nalaze se stihovi pesme „Boj na Kosovu”, koji hronološki prate etape do vrha kule. Krajnji citat čine reči majke Jugovića. Od ukupno 114 stihova poslednji glasi: „Naše pleme poginuti neće”.

Četiri spomenika od Kosovskog boja do 1953. godine na području istorijskog lokaliteta Gazimestan, u različitim epohama, svedoče o jakoj istorijskoj svesti srpskog naroda vezanoj za prostor Kosova polja. S druge strane govore i o razornom procesu zatiranja tragova srpske spomeničke kulture koji na prostoru KiM traje vekovima.

Prvo spomen obeležje na mestu poprišta Kosovske bitke podigao je Lazarev sin despot Stefan po povratku iz Angorske bitke 1402. godine. Bio je to mramorni stub sa uklesanom pohvalnom pesmom u formi apostrofe. Njegovo postojanje nije bilo dugog veka, s obzirom na to da su ga po zaposedanju ove oblasti razorile Osmanlije. Tačna godina rušenja spomenika nije poznata, ali sudeći po istorijskim izvorima iz docnijeg perioda, on je uništen pre kraja istog veka.

Do podizanja novog spomenika na Kosovu polju prošli su vekovi. Predanje kaže da je u 19. veku postojalo obeležje skromnih dimenzija i oblika, ali priče o njemu ne dopuštaju mogućnost bilo kakve rekonstrukcije. Ni ovaj spomenik nije dočekao osvit sledećeg veka.

Naredni spomen u čast kosovskih junaka podignut je 1924. godine u vidu osmometarskog obeliska sa krstom na vrhu. Ovo znamenje postavio je prištinski vojni garnizon za potrebe polaganja vojničke zakletve. Obelisk je smatran privremenim rešenjem do izgradnje većeg i velelepnijeg memorijala. Vajar Ivan Meštrović još 1911. godine izradio je plan i maketu gradnje velelepnog Vidovdanskog mauzoleja na Gazimestanu, čiji su elementi u duhu tadašnjih ideoloških strujanja trebali da simbolizuju jedinstvo jugoslovenskih naroda. Međutim, realizaciji ove ideje isprečile su se političke i finansijske (ne)prilike. Na kraju i sam obelisk sa krstom stradao je pod naletom Albanaca aprila 1941. godine.

Za Derokovu kulu iz 1953. može se primetiti da je jedno od malobrojnih memorijala koji su nastali u vreme SFRJ u spomen na srpsku nacionalnu tradiciju. I danas ona dominira predelom, kao simbolična tačka odbrane srpstva na Kosovu i Metohiji. Ali, po prvi put od završetka oružanog sukoba na KiM 1999, vidovdanski parastos, zbog bezbednosnih razloga, neće biti održan pred spomenikom na Gazimestanu nego u manastiru Gračanica.