Epoha veštačkih „Bitlsa"

Da li je došlo vreme kada ćemo ponovo moći da slušamo glasove koji su nas nekada oduševljavali, kompozicije koje su nas nadahnjivale, doživeti uzbuđenje iz mladosti...? Ali ovaj put sa novim melodijama, tekstovima, harmonijama, u novim aranžmanima... Upravo takvo nešto nude nam „propovednici” i zastupnici tzv. veštačke inteligencije („Artificial intelligence”, ili skraćeno AI), ubeđeni da je kompjuterom moguće simulirati čak i ljudska osećanja. A u suštini, u pitanju je prosta matematika: „nahraniti” mašinu dovoljnom količinom podataka, pustiti je da ih obrađuje i na kraju da nam ponudi najbolji rezultat.

Kako je nedavno preneo Radija Bi-Bi-Si, bivši „Bitls” ser Pol Mekartni uhvatio se posla da „oživi” kompoziciju „Sada i onda” („Now And Then”) iz 1978. koju je njegov kolega Džon Lenon počeo tek da uobličava, ali je nikada nije doveo do kraja. Dodajmo i da je „Sada i onda” bila uvršćena u moguće kandidate za album iz 1995. koji je trebalo da najavi ponovno ujedinjenje liverpulske četvorke.

Priča kaže da je Mekartni pomenuti snimak dobio od Džonove supruge Joko Ono, na običnoj magnetofonskoj kaseti sa naznakom – za Pola. Pretpostavka je da je nastao u Lenonovom apartmanu u Njujorku. S obzirom na to da je tehnologija snimanja na običnom „kasetašu” nedovoljna za ozbiljnije rezultate, odlučeno je da se sve podvrgne obradi uz pomoć već pomenute veštačke inteligencije. Glas izdvojen od zvuka klavira i okolnih šumova bio je spreman da kao „sirovi materijal” bude upotrebljen za studijsku obradu pomenutog snimka, ali i za neke nove projekte.

Odmah da razjasnimo: sve što je urađeno sa snimkom pokojnog Lenona samo je rezultat primene najsofisticiranije tehnologije. I ništa više. Ipak, ni to nije nešto što bi trebalo unapred odbaciti. Sačekajmo ipak krajnji rezultat.

Svaki pokušaj da se krene korak dalje zahtevao bi angažovanje stvarnog ljudskog bića, dovoljno talentovanog i sposobnog da muzički razmišlja slično Lenonu. Jedan takav eksperiment odavno su nam ponudili beogradski stvaraoci Nebojša Ignjatović, Rastko Ćirić i grupa muzičara okupljenih oko projekta „Duša od gume” („Rubber Soul”), pokazavši na svoj način da priča o četvorici liverpulskih momaka nikada ne može biti sasvim okončana. Uostalom, o tome svedoče i značajna međunarodna priznanja kojima je „Duša od gume” ovenčana.

No, vratimo se veštačkoj inteligenciji. Neke rezultate već imamo pred sobom: kompozicije stvorene kompjuterom možete naći na svim muzičkim kanalima. Tu su i ritam i harmonije, melodija, tekst... pa čak i vokal. Naravno, kompjuterski generisan. Ponuđene su vam i top-liste najuspešnijih dela, pa šta se kome dopadne. Sve je urađeno prema pravilima muzičke produkcije, čisto, dinamično... za svaku vrstu raspoloženja.

Ono, međutim, što u takvim snimcima nećete naći su – ljudska osećanja. Ona su ipak stvar trenutka, raspoloženja, talenta i umeća stvaraoca. Ali u vremenima kada muziku slušamo tek usput dok vozimo kola kroz gradsku gužvu i budno pratimo šta se oko nas dešava, možda bi i to moglo da bude dovoljno. Ipak, sve govori da nije. Ni blizu.

Ono što može da zavara neupućenog slušaoca „generisane muzike” jeste izvesna sličnost sa nečijim već poznatim delom što se bazira na mogućnosti da kompjuter „nahranite” podacima u vezi sa stilom vama omiljenog autora, njegovim dosadašnjim ostvarenjima, načinnom „slaganja” nota, harmonija... Međutim, kompjuter note i harmonije može samo da – složi, ne i da ih izmisli, pa će vam isporučiti delo u kojem ćete prepoznati karakteristike originalnog tvorca, možda i više njih istovremeno, ali tu neće biti ničega novog, ničega – samostvorenog.

Nekada su kompozitori morali da poznaju sve tajne muzike – od zapisivanja nota do toga koliko se pruža i kakav je zvučni spektar svakog instrumenta ponaosob. Oni koji nisu bili upoznati sa pomenutim tajnama oslanjali su se na prirodni talenat, znanje stečeno praksom ili nadahnuće... I jedni i drugi umeli su da budu uspešni. Ali da li veštačka inteligencija može zaista da ih zameni u bilo kojem segmentu, veliko je pitanje.

Zamislimo samo pokušaj da se kompjuterska memorija napuni ogromnim brojem podataka: nota, harmonija, zvukova, ritmova različitog tempa, stilova... Sve to nije moguće bez prethodnog odabira od ljudskog bića. Takođe, samo ljudsko biće može da odredi da li je krajnjim rezultatom zadovoljno ili nije i u kojoj meri.

Enciklopedijski rečeno: tu je reč o doftver koji koristi veštačku inteligenciju za proizvodnju muzike. Kao i kod aplikacija u drugim oblastima, Veštačka inteligencija (AI) u muzici simulira mentalne zadatke. Posebnu karakteristiku ovog programa čini sposobnost učenja na osnovu podataka iz prošlosti, kao što je tehnologija kompjuterske pratnje, gde je AI u stanju da sluša čoveka i izvodi pratnju.

Ono čega svakako ne bi trebalo da se plašimo jeste to da će AI jednoga trenutka preuzeti „poslove” koji su od stvaranja sveta do danas rezervisani za ljudski um i dušu. Dobar i upotrebljiv alat je svakako dobrodošao, uostalom i sekira koja je zamenila nož pokazala je nepobitne prednosti, ali to je ipak put koji ima svoja ograničenja. Tako treba gledati i na – veštačku inteligenciju.

Naravno, tržište je učinilo svoje i pojavile su se bezbrojne verzije kompjuterskih programa zasnovanih (uslovno) na veštačkoj inteligenciji. Svrha svih takvih alatki jeste da čoveku olakšaju posao, ali ne i da ga u potpunosti zamene. Program AIVA jedna je od takvih alatki. Specijalizovan je za kompozicije klasične i simfonijske muzike i prvi je takav program zvanično priznat od  Udruženja autora, kompozitora i muzičkih producenata (SACEM). „Nahranjena” delima Baha, Betovena, Mocarta, AIVA je, kako stoji u propagandnom materijalu, „sposobna da otkrije pravilnosti u muzici i na osnovu toga da samostalno komponuje”.

Uostalom, poslušajte kompozicije: „Romanticism in D minor” i „I am AI”, produkte ovog programa, i sami donesite zaključak.