Današnja tehnologija neće uništiti kulturu i umetnost

Biznisi dolaze i prolaze, a umetnost je večna, piše Milena Trobozić Garfild u knjizi „Umetnost je naš posao”, upravo objavljenoj u izdanju Vulkan izdavaštva, u kojoj razmatra brojne teme u vezi s medijima, kulturom i umetnošću. Sumirajući svoje dugogodišnje iskustvo u oblasti kulture (producent, književni prevodilac, umetnički direktor, advertajzing i pi-ar menadžer, po obrazovanju i glumica) autorka je  kroz zanimljiva poglavlja, poput „Sponzori, donatori i investitori – uputstvo za upotrebu”, „Netfliks stiže, a baba se češlja”, „O biblioterapiji: može li čitanje da nas usreći”, „Prljavi novac i čista umetnost” i druga, zapravo ponudila svojevrsni vodič na temu kako sačuvati umetnost u 21. veku. Knjiga će biti predstavljena večeras od 19 sati u knjižari Vulkana (Sremska 2).

U ovoj svojoj maloj studiji autorka daje zanimljive paralele. Recimo, Sokrat se bio zabrinuo da će pisanje uništiti ljudsko pamćenje, um i sposobnost razmišljanja, ali desilo se suprotno – ljudska kultura i civilizacija razvili su se do neslućenih granica. Zatim su  pesnici, pisci i mislioci bili zabrinuti pojavom Gutenbergove nove tehnologije smatrajući da će ona omogućiti širenje bezvrednih i vulgarnih sadržaja, ali opet se desilo suprotno – ova tehnologija pomogla je širenju pismenosti i procvatu književnosti. Tako ni današnja tehnologija u formi novih digitalnih medija i masovne produkcije svakojakih sadržaja,  smatra autorka knjige, neće uništiti ovovremenu kulturu i umetnost.

O tome šta pozitivno današnja tehnologija može doneti, po ugledu na ono što su nekad doneli pero za pisanje i Gutenbergova nova tehnologija, Milena Trobozić Garfild u razgovoru za „Politiku” kaže:

– Tehnologija, kao i ove koje ste pomenuli, uvek donosi veću publiku, a ponekad i nove forme. Da nije bilo štampanih knjiga ne bismo, recimo,  imali realistički roman. Poznato je da je „Don Kihot”, prvi realistički roman u istoriji književnosti, bio i prvi pravi bestseler, upravo zahvaljujući preštampavanju i širokom tržištu Latinske Amerike. Peter Gelb, direktor Metropoliten opere je 2007. uveo opere u visokoj rezoluciji, to jest vrhunski snimljena živa izvođenja opera na sceni Metropolitena koje su se emitovale u bioskopima širom Amerike, a potom i širom sveta. To ne samo da je spaslo operu, čija publika stari i smanjuje se, popularisalo je među publikom koja nema mogućnosti da putuje u Njujork ili da plati veoma skupe karte od nekoliko stotina dolara, nego je uvelo i prikazivanje vrhunskih predstava, na primer, Nacionalnog teatra iz Londona i mnogih drugih pozorišta. Danas mnogi čitaoci ne čitaju knjige već ih slušaju u interpretaciji vrhunskih glumaca, od Meril Strip do Toma Henksa.

Odnos umetnosti i tržišta je pitanje oko kojeg se danas lome koplja u javnosti. Naša sagovornica smatra da je ova rasprava besmislena pošto je kultura oduvek bila na tržištu.

– I Leonardo je prodavao svoja dela ili radio po porudžbini. Mikelanđelo je oslikao Sikstinsku kapelu po porudžbini pape i imao je da tako kažem zadatu temu biblijskih motiva. To je suštinski bio veliki vatikanski bilbord. Čak i ako svoje delo prodajete za jedan dinar jednom jedinom kupcu vi ste već na tržištu. Umetnost koju niko neće da kupi je kućni hobi za porodicu i prijatelje. Naravno da ne mislim da umetnost treba da podilazi najnižim neukusima svih i svakoga. Naprotiv, ona mora da predoseća nove senzibilitete i omogući publici da ih kroz nova dela i sama prepoznaje u sebi – objašnjava ona.

Ipak šta je u današnjim novim uslovima ključno u odnosu umetnost-tržište?

– Balans između tržišta i umetnosti ogleda se i u odnosu između neprofitne i profitne umetnosti. Kod nas malo ko prepoznaje tu razliku. Nije svako delo koje postiže uspeh kod publike umetnost. Nešto je i vašarska zabava. Ali Brodvej, koji je isključivo profitno orijentisan, ne može da opstane ako ne ostvari vrhunske umetničke ili makar izvođačke domete. Ako brodvejska predstava dobije lošu kritiku u „Njujork tajmsu”, ona već sledeće nedelje prestaje da postoji. Naravno, postoji i repertoar za neprofitna pozorišta koja se ne drže tako strogih tržišnih kriterijuma, ali ako uprava ne postiže rezultate kod kritike i publike, onda upravni odbor menja upravnike. Kod nas još nije sve tako rigorozno i predstave koje nemaju publike često opstaju na repertoarima. To je za mene fenomen za koji nemam objašnjenje – naglašava naša sagovornica.

U knjizi navodi da za opstanak kulture i umetnosti nisu presudni mediji, već – umetnost. Na šta se u tom slučaju svodi uloga medija?

– Ako delo nije vredno nijedan medij mu ne može pomoći da to postane. Ali u današnje vreme mediji su bitni, bilo da je reč o masovnim medijima poput televizije ili digitalnim poput socijalnih mreža ili podkasta. Zašto? Zato što danas nije dovoljno stvoriti vrhunsko umetničko delo. Potrebno je da ono bude primećeno, jer živimo u vremenu prezasićenosti sadržajima. Dvadeseti vek je bio vek produkcije i distribucije. Dvadeset prvi vek je vek pažnje – kako postati i ostati primećen u ogromnoj ponudi sadržaja od umetničkih do zabavnih. Borba za pažnju zahteva osmišljenu komunikaciju sa publikom, a ta komunikacija se neminovno odvija preko medija.

Kad je reč o položaju medija u savremenom svetu, Milena Trobozić Garfild navodi primer „Vašington posta” koji je bio pred gašenjem dok ga nije kupio Džef Bezos i od njega napravio čak internacionalni medij. Ipak nije li očekivanje da svako dobije svog Bezosa suviše pojednostavljen pogled na tako složene probleme koje nameće ovo vreme?

– Naravno da je pojednostavljen i naravno da će retko ko imati svog Džefa Bezosa koji je mogao sebi da dozvoli da, prvo, spase velike i ugledne novine i, drugo, da kroz „Vašington post” stekne uticaj u Vašingtonu, političkom centru Amerike pa i sveta, i da zahvaljujući svom poznavanju digitalnih medija pretvori uticajne  lokalne dnevne novine u svetski digitalni medij. Džef Bezos se nije obogatio zahvaljujući prodaji knjiga nego zahvaljujući korišćenju algoritma i praćenja podataka. I to je primenio na „Vašington post”. Ali većina medija u Americi pa i u svetu neće naći milijardera koji će biti voljan da potroši novac da bi spasao novinarstvo – zaključuje Milena Trobozić Garfild.