Naš posao nije da budemo popularni

Novi sastav Visokog saveta tužilaštva (VST) formiran je u maju, najpre izborom istaknutih pravnika, a zatim i novog predsednika – posebnog tužioca za visokotehnološki kriminal Branka Stamenkovića, kao i potpredsednika dr Miroslava Đorđevića. Već u junu izabran je veliki broj nosilaca javnotužilačkih funkcija, a jedna nevladina organizacija je saopštila da je izbor obavljen na osnovu starog zakona.

Da li je VST sproveo izbor na osnovu novih pravila ili je trebalo da konkurs bude poništen i ponovo raspisan?

Članovi VST su na sednici jednoglasno usvojili odluku da se nastavi primena podzakonskih akata ranijeg Državnog veća tužilaca (DVT), ukoliko nisu u suprotnosti sa važećim zakonima. Većinom glasova, devet prema dva, odlučeno je da se nastave izbori koji se nalaze u raznim fazama postupka. Neki od tih izbora procesno su okončani, osim samog glasanja, dok će u nekima izborne radnje biti nastavljene.

Odluka da se nastavi primena podzakonskih akata nekome može izgledati suvišna, s obzirom na to da je u odredbama novih tužilačkih zakona eksplicitno navedeno da postoji kontinuitet u funkcionisanju javnog tužilaštva, kao i kontinuitet u primeni podzakonskih akata do donošenja novih u roku od godinu dana od osnivanja Saveta. Ipak, Savet je zauzeo stav, unekoliko i na osnovu konsultacija upravo sa organizacijama civilnog društva, posebno strukovnih, da donese ovakvu deklaratornu odluku kojom je osnažio nameru da javna tužilaštva moraju da nastave da funkcionišu i u ovom prelaznom periodu kada potpuno novi pravni okvir ne postoji već je hibridnog karaktera, tj. predstavlja upravo kombinaciju novih zakona i prethodnih podzakonskih akata.

Koliko bi se dugo čekalo na izbor novih tužilaca u skladu sa novim pravilnicima?

U bilo kom pravnom sistemu nemoguće je imati potpuno novi sistem odmah, posebno u oblasti pravosuđa, te bi bilo izuzetno opasno po krivičnopravnu sigurnost naše zemlje i građana dozvoliti da u roku od barem godinu dana nijedan javni tužilac ne bude izabran. Zamislite takvu situaciju – javna tužilaštva bez rukovodećih tužilaca i tužilaca koji rade na predmetima. Čini mi se da kritičari, u stvari, ne razumeju šta javno tužilaštvo predstavlja i koja je njegova uloga u društvu, već su iz nekih svojih razloga fokusirani na pitanja statusa umesto na pitanja rada. Neki od njih će reći da od statusa zavisi rad. Ne slažem se u potpunosti sa tim. Status jeste bitan, ali naš posao nije da budemo popularni već da gonimo učinioce krivičnih dela i da time štitimo društvo čiji smo mehanizam i deo. Popularnost treba ostaviti drugim profesijama.

Treba posebno naglasiti da novi sistem izbora podrazumeva, na osnovu međunarodno preuzetih obaveza, složeniji podzakonski okvir nego što postoji sada. Ključni je pravilnik na osnovu koga će se ceniti složenost rada u predmetima. Od tog pravilnika zavise i pravilnici o vrednovanju rada i načinu izbora. Ova tri ključna akta, u stvari, predstavljaju stubove novih izbora. Takve akte nije moguće kvalitetno izraditi za vreme kraće od jedne godine. Nakon toga bi tek usledio postupak raspisivanja izbora, sprovođenja postupka i samog biranja. Dakle, verovatno još nekih šest meseci.

Za to vreme dosadašnja rešenja bi istekla i ta tužilaštva bi ostala bez rukovodstva i tužilaca koji postupaju, jer ponavljanje postavljenja ili upućivanja nije više moguće. Time bi država i građani došli u nezavidnu situaciju u kojoj bi broj od oko 500.000 novih predmeta godišnje morao biti savladan od nedovoljnog broja javnih tužilaca. Nisam spreman da to podržim.

Veliki broj tužilaštava u Srbiji imao je na čelu vršioce funkcija. Koliko ste sada izabrali novih glavnih javnih tužilaca i javnih tužilaca?

Situacija je bila podnošljiva, ne i idealna. Međutim, od dana primene novih zakona ona je značajno pogoršana, nadam se ne još dugo, zbog čega smo morali da reagujemo. Iz razloga koji nisu bili na strani bivšeg DVT-a, izbori za bivše javne tužioce su kasnili. Tadašnje Veće je sprovelo sve izborne radnje i utvrdilo predloge za izbor. Postupak izbora je bio suštinski okončan. U skladu sa tadašnjim ustavnim i zakonskim rešenjima druge grane vlasti su imale nadležnost da nastave dalje. Činjenica je da je u momentu stupanja na snagu novih zakona 52 od 90 javnih tužilaštava u našoj zemlji imalo vršioca funkcije za rukovodioca. Dakle, oko 58 odsto glavnih javnih tužilaca je do izbora na poslednjoj sednici Saveta bilo u statusu koji ne samo da je sada ograničen na godinu dana bez mogućnosti obnavljanja postavljenja već se u značajnom broju ubrzano približava svom isticanju.

Isto važi i za bivše zamenike – sada javne tužioce. Značajan broj njih je bio upućen da radi u posebnim odeljenjima za suzbijanje korupcije, Posebnom tužilaštvu za VTK, kao i u drugim organizacionim celinama javnih tužilaštava. Upućivanja sa nižeg na viši nivo, posebno sa osnovnog na viši, sada više nisu moguća, osim u tužilaštva posebne nadležnosti. Rešenja o upućivanju i ovih tužilaca ističu i uskoro će ta odeljenja ostati bez njih. Šta ćemo tada raditi kada novi izborni sistem nije gotov? Govoriti opet o statusu? Ne o tome ko će raditi posao? Čvrsto stojim iza toga da je takva situacija nedopustiva.

Kako je izgledao postupak izbora?

Na spomenutoj sednici koja je umnogome odisala i sprovedena na način koji zaista jeste u duhu ustavnih i zakonskih promena, po prvi put javni tužioci su birali glavne javne tužioce, njih 19, kao i 27 javnih tužilaca na osnovu kandidaciono-izbornog procesa koji su u potpunosti sproveli sami tužioci. Omogućena je puna javnost sednice. Javno je objavljen dnevni red, kao i datum i mesto održavanja. Pozvane su organizacije civilnog sektora. Organizovan je video-prenos. Žao mi je što neki sve ovo nisu razumeli već potpuno izokrenuli ceo pristup i prikazali ga negativno. Netačno je da zapisa sa sednice nema. Netačno je da nedostaju delovi izbornog procesa. Netačno je da su sprovedene radnje u suprotnosti sa novim zakonima, naprotiv. Mislim da je nedopustivo da se činjenice izvrću i da pojedinci praktično vode kampanju protiv Saveta i njegovih članova. Čini mi se da se to ne radi, kako se predstavlja, zbog opštih, već naprotiv, zbog partikularnih interesa.

Da li je istina da je sednica VST, na kojoj su birani tužioci, bila burna? Kako je izgledala ta sednica?

Moje sećanje na taj događaj ne priziva nikakve burne slike. Moja ocena je da je navedena sednica tekla sasvim normalno uz diskusiju posvećenu mišljenjima u kojoj je svaki član potpuno slobodno mogao da obrazloži svoj stav. Tačno je da je jedan član napustio sednicu, po mom mišljenju bez pravog razloga, no, to je njegovo pravo i ne bih ga dalje komentarisao. U svakom slučaju, sednica se osim ovog detalja nije razlikovala od do sada održanih, što se može videti prostim upoređivanjem zapisnika.

Kako komentarišete navode da politika utiče na izbor tužilaca i na rad javnih tužilaštava?

Razumem da zbog nepoznavanja zakona i načina rada javnog tužilaštva jedan deo naše javnosti ne razume delimično ili u potpunosti naše postupanje ili rezultate. Činjenica je da se ne možemo pohvaliti uspešnom komunikacijom sa informativnim medijima, i to se mora promeniti. Sa druge strane, smatram nesmotrenim, ponekad i licemernim, takve izjave. Unutrašnja autonomija i spoljna nezavisnost javnog tužilaštva su ustavne i zakonske imperativne norme. Neozbiljno bi bilo očekivati da postoji utopijsko društvo u kome se pokušaji uticaja ne dešavaju sa bilo koje političke, privredne ili društvene strane. Na javnom tužilaštvu i tužiocu je da se takvim pokušajima odupre. Moja vizija javnog tužilaštva jeste da u njemu rade visoko obrazovani, osposobljeni, motivisani i nadasve časni ljudi. Nadam se da većina mojih koleginica i kolega deli ovo mišljenje. Sigurno da postoje izuzeci sa kojima se suočavamo. Ipak, verujem da su oni upravo to – izuzeci koji potvrđuju pravilo da je tužilaštvo zdravo.

Šta će u postupku odlučivanja VST značiti činjenica da sada više nije ista osoba na čelu ovog tela i Vrhovnog javnog tužilaštva?

Iskoristiću priliku da se zahvalim vrhovnom javnom tužiocu, gospođi Dolovac, na trudu i radu koji je do sada uložila u rad Veća kao njegov predsednik. Vreme pred nama će pokazati, verujem, ispravnost razloga određenih postupaka. Istim ili sličnim izazovima pojedinci mogu pristupati na različite načine. Rezultati će pokazati sličnosti ili razlike. Ipak, želim da naglasim da svaki član Saveta ima jedan glas i da, bez obzira na to ko je predsednik tog tela, taj glas treba da iskoristi prema svom znanju i savesti.

Vaš kolega Goran Ilić, javni tužilac Vrhovnog javnog tužilaštva, ocenio je nedavno za naš list da su izmene Ustava i zakona „probudile tužilaštvo iz kome”.

Ne slažem se da je srpsko javno tužilaštvo bilo u bilo kakvoj komi ili da je iz nje izašlo. Još manje da je „sovjetska prokuratura”. Za 26 godina rada koje sam posvetio javnom tužilaštvu bio sam svedok raznih perioda koji su ponekada bili pozitivni, nekada ne. Ali, ono što je uvek postojalo jeste posvećenost koleginica i kolega svom poslu – od Subotice preko Novog Sada, Beograda, Kragujevca, Niša, do Vranja, Leskovca, Novog Pazara. To su hrabri ljudi koji ponekada i u izuzetno teškim okolnostima brane društvo i zakon goneći kriminalce svih rangova.

Stvari nisu idealne i grešaka ima, no za njihovo ispravljanje postoje mehanizmi. Političke želje bez dokaza ne bih komentarisao. Ipak, žao mi je što su u mnogim slučajevima oči uprte u javno tužilaštvo kao u neku nadljudsku silu koja treba da reši sve probleme, pri tome zaboravljajući da je taj problem trebalo rešiti na drugačiji način i od strane drugih profesionalaca ili samog društva. Mehanizmi interne tužilačke zaštite su postojali i ranije i sadašnji set pravila samo je njihovo proširenje, ne suštinska inovacija.

Nadam se da će u nastavku usavršavanja našeg krivičnopravnog sistema alati i mehanizmi za rad tužilaca doći na red, čime bi se suštinski poboljšale naše procesne mogućnosti u svim fazama postupka. To je podjednako, ako ne i važnije od pitanja statusa.

Kakav je Vaš stav o otvaranju tužilaštva za javnost? Da li će rad VST biti pristupačniji javnosti nego do sada?

Mislim da sam preduzeo sve što je zakonski, tehnički i ljudski moguće da se rad VST približi javnosti. Obavljeni su razgovori sa strukovnim udruženjima, organizacijama civilnog društva koja su okupljena u okviru Konventa za EU, sednice su otvorene za javnost u postojećim zakonskim i tehničkim okvirima koji će uskoro biti prošireni, upućivani su pozivi, organizovani video-prenosi i slušanja zvučnih zapisa, objavljivana saopštenja. Nastojaću da društvo dobije pouzdanu i kvalitetnu informaciju o našem radu.

Ipak, treba imati na umu da postoje određena ograničenja kada je javnost u pitanju, u skladu sa zakonom. Javno tužilaštvo ne treba da bude izvor senzacionalizma, iako postoje neki pokušaji, već treba da izveštava javnost na osnovu utvrđenih činjenica u okviru zakonskih i institucionalnih pravila.