Držim palčeve da Novak opet osvoji Vimbldon

Dok Novak Đoković cilja svoju 24. grend slem titulu na Vimbldonu (3-16.jul), njegov najvažniji teniski učitelj Nikola Pilić (84) u mislima prebira po prošlosti, ali uvek zainteresovan za budućnost svog omiljenog đaka. Naslov koji je ovih dana jedan od najpopularnijih na mnogim svetskim portalima –  „Pola veka od bojkota Vimbldona” –  vezan je upravo za Pilića, koji je u to vreme (1973) bio najbolji jugoslovenski teniser.

kada ga je Teniski savez Jugoslavije kaznio zabranom igranja devet meseci zbog toga što nije došao na jedan meč reprezentacije u znak solidarnosi sa njim 81 igrač od prvij 100 na ATP listi odbio je tog leta da igra na najvećem svetskom turniru...

Burna 1973. godina…

– Nije moguće porediti ono i ovo vreme – kaže Pilić na pitanje da li je danas moguća takva solidarnost u sportu. – Danas imate menadžmente, neverovatnu logistiku, milione evra u igri, svaki igrač ide u svoj ugao, svako ima svoju ekipu. Društvo se izvitoperilo, u sportu još najmanje, svako gleda svoja posla i gura neku svoju priču. Kada smo mi pre više od pola veka osnivali ATP (Udruženje teniskih profesionalaca) – a ja sam jedan od sedam osnivača – želeli smo samo da poboljšamo uslove za igrače, jer tenisa nema bez igrača. A došli smo do toga da Novak (Đoković) osvoji Vimbldon i ne dobije 2.000 bodova, pa onda Alkaraz postane broj jedan… Koga je ATP kaznio: Borisa Džonsona ili Novaka?! Dakle, udruženje igrača kažnjava svoje članove…

Pilić se i zbog svoje igre i zbog svog stasa našao u grupi prvih profesionalnih tenisera, nazvanoj „Osmorica zgodnih”, zajedno sa Denisom Ralstonom, Džonom Njukombom, Tonijem Roučom, Klifom Drajzdelom, Bačom Buholcom, Rodžerom Tejlorom i Pjerom Bartezom. Ova osmorka nastala je krajem 1967, po zamisli američkog biznismena i sportskog funkcionera Dejva Diksona, koji je smatrao da najbolji igrači zaslužuju mnogo više nego što zarađuju na turnirima, ali i da sam može od toga da profitira.

„Osmorica zgodnih” su na isteku 1967. potpisali prve profesionalne ugovore sa Diksonom, a početkom 1968, u Australiji, odigrali su prve turnire, po nesvakidašnjim pravilima. Igralo se po četvrtinama (4h10 minuta), svaki poen je donosio određenu sumu dolara koja se prikazivala na semaforu, s tim da su igrači u poslednjoj četvrtini mogli da se „kockaju” (sami bi ponudili vrednost poena, pa ako osvoje taj poen – imaju taj iznos, a ako izgube poen – gube isto toliko). Pošto nije imao dovoljno novca da nastavi dalje, Dikson je posao prepustio Lamaru Hantu, sinu američkog milijardera, koji je godinu dana kasnije uključio još osam novih tenisera, među njima i Artura Eša.

Prvi profesionalni igrači sklopili su ugovore koji su bili nezamislivi za to vreme. Pilić je dobio 100.000 dolara za tri godine, a kako kaže, u to vreme su za taj novac mogle da se kupe tri lepe kuće u Jugoslaviji. U prvim danima Udruženja profesionalnih tenisera (ATP), osnovanog 1972. sa idejom da se unaprede uslovi za igrače, bio je jedan od najbližih saradnika prvog predsednika tog udruženja Klifa Drajzdela. Onda je stigla burna 1973, kada se mnogo toga antologijskog desilo u tenisu. Zbog kazne koju su Piliću izrekli TSJ i Međunarodna teniska federacija (ITF), igrači su bojkotovali Vimbldon… Prva ATP rang-lista objavljena je 23. avgusta 1973, a na njenom vrhu nalazio se rumunski igrač Ilie Nastase, šampion Rolan Garosa… Šampionka Vimbldona Bili Džin King je savladala pedesetpetogodišnjeg bivšeg šampiona tog turnira Bobija Rigsa u spektaklu koji je željno iščekivao čitav svet, pod nazivom „Bitka polova”…

General Korać nije bio protiv mene

Ipak, više od svega odjeknuo je bojkot najvećeg turnira na svetu. Danas se zaboravlja jedna važna činjenica: do toga ne bi došlo da je teniska reprezentacija Jugoslavije savladala Novi Zeland na Šalati u Zagrebu! Jugosloveni su bili izraziti favoriti u tom duelu četvrtfinala Evropske zone Dejvis kupa (18–20. maj 1973), međutim, gosti su pobedili sa 3:2. U TSJ-u je pod hitno trebalo naći krivca za to, a izbor je bio logičan: Pilić, koji nije igrao zbog profesionalnih obaveza u Americi (turnir u Las Vegasu).

– Trebalo je da dobijemo rutinski taj meč i bez mene. Prosto je bilo nemoguće da izgubimo, međutim, Jovanović i Franulović su odigrali neočekivano loše i onda su se kola slomila na meni. Ako je neko dao toj reprezentaciji sve što je mogao, onda sam to bio ja. Igrao sam za nju punih dvadeset godina, pa i u sezoni posle te, protiv Rusa u Donjecku – seća se Pilić.

Godinama se po medijima (pogotovo u stranim) provlači priča da je Pilićev „rođak, general na mestu predsednika TSJ-a, kumovao tome da mu se izrekne kazna”. Neki ugledni britanski mediji pišu da je reč o Dušanu Kovaču, a zapravo je to general Dušan Korać, u dva mandata predsednik TSJ-a (1954–58, 1967–77), veliki zaljubljenik u tenis (voleo je i da ga igra). Pitamo Pilića šta je istina u vezi sa odlukom TSJ-a i da li je general Korać zaista bio njegov rođak?

– General Korać nije imao ništa protiv mene. Nas dvojica smo bili u jako dobrim odnosima, a on je čak bio teča moje supruge, što u to vreme nisam znao. Došao je taj poraz u Zagrebu i onda sam postao iskrica od koje se upalio čitav teniski svet. ATP je inače u to vreme odmeravao snage sa ITF-om, koji nije hteo ništa da promeni, igrači su loše tretirani, tako da je moj slučaj samo dao vetar u leđa nekim promenama koje su bile neminovne. Za pobedu na Vimbldonu dobijalo se 5.000 funti, a danas za poraz u prvom kolu imaš 55.000 funti. Drugačije je bilo sve… Mi igrači smo se vatreno borili jedni protiv drugih na terenu, a onda bismo svi zajedno otišli na pivo – kaže Splićanin Pilić, čijem je venčanju s novosadskom glumicom Mijom Adamović, 1971. u Londonu, prisustvovala većina od prvih 50 igrača na svetskoj ATP listi, računajući i Roda Lejvera, Džona Njukomba, Stena Smita, Artura Eša, Ilie Nastasea…

Dok je reprezentacija igrala protiv Novog Zelanda, Pilić je hvatao let iz Amerike za Francusku, u kojoj je Rolan Garos počinjao sam dan posle tog Dejvis kup susreta, 21. maja 1973. Dok se Pilić borio za trofej na najvećem turniru na šljaci (poraz od Nastasea u finalu), TSJ ga je kaznio sa devet meseci zabrane igranja, a ITF sa šest nedelja (taman da propusti Vimbldon)… Posle višenedeljnih sastanaka u Londonu, ATP je doneo odluku da se njegovi saigrači solidarišu s Pilićem i da bojkotuju Vimbldon.

– Napravili smo najveću stvar u sto godina. Bio sam jako ponosan da je 81 igrač odbio da igra, Sten Smit nije želeo da brani titulu, Kenu Rozvolu je to trebalo da bude poslednji Vimbldon. Džek Kremer i Filip Šatrije su bili na našoj strani. Šatrije je posle toga počeo da obnavlja Rolan Garos, tenis je krenuo napred. Napravili smo revoluciju. Pokazali smo ljudima da ne možeš da napraviš turnir bez proizvoda, a proizvod su igrači. Oni koji su prihvatili da igraju tog leta na Vimbldonu, naišli su na osudu javnosti, a znam da su se neki od njih kasnije dugo kajali…

U odsustvu desetine vrhunskih igrača, Jan Kodeš (Čehoslovačka) savladao je u finalu Aleksa Metrevelija (SSSR). Danas je na tom peharu ime Novaka Đokovića ugravirano sedam puta, a u naredne dve sedmice pruža mu se šansa da izjednači rekord Rodžera Federera (osmostruki pobednik), ali i da dostigne Margaret Kort po broju grend slem trofeja. Đoković je sam na čelu liste najuspešnijih igrača, sa 23 titule na najvećim turnirima, svi najvažniji teniski rekordi su već u njegovim rukama, ali je i dalje gladan uspeha.

– Bilo bi divno da Novak opet osvoji Vimbldon, ali u sportu nemate garancije za uspeh. Kad naiđu Rolan Garos i Vimbldon, to su dve nedelje tenisa u kojima nemate pravo na trenutak slabosti… I najboljem igraču može da naiđe crni dan, kad može da poklekne protiv znatno slabijeg od sebe. Srećom, Novak je igrač posebnog kova, kome su se takve stvari retko događale. On je pametan, spreman, sto odsto fokusiran… Govorio sam više puta: kad on igra u šestoj brzini, nema mu ravnog… Normalno, i sada ću mu držati palčeve…