Nostalgična potraga za izgubljenom mladošću

Nostalgično i patinirano, uz sve poznate elemente koji su krasili i prethodne filmove iz serijala o Indijani Džonsu, ali bez one dražesne naivnosti, čak i poetičnosti koje su nekako išle uz potpis Stivena Spilberga. I bez prevelikog uzbuđenja.

Peti nastavak Lukasovog i Spilbergovog filmskog čeda, naslovljen „Indijana Džons i artefakt sudbine“, sada u režiji je Džejmsa Mangolda („Voz u 3.10 za Jumu”, „Logan”, „Vulverin”, „Protiv svih”) profesionalno je skrojeni niz epizoda koje nas vode od Alpa, Njujorka do Egipta, Maroka, Sicilije i Grčke, sa akcionim scenama tehnički savršenim ali bez originalnosti i sa smešno-apsurdnom završnicom povratka junaka u prošlost, do opsade Sirakuze.

 Svako vreme nosi svoje breme, pa tako i avanturistička saga o najvoljenijem arheologu-avanturisti na svetu. Od prve avanture Indijane Džonsa, u tumačenju Harisona Forda u „Potrazi za izgubljenim kovčegom”, prošlo je čak 42, a od one poslednje – „Kraljevstvo kristalne lobanje” već 15 godina. I šta posle tolikog protoka vremena očekivati osim velikog poštovanja prema tvorcima jednog od najvoljenijih filmskih likova svih vremena, sa braon šeširom i sada već kultnim bičem u rukama, i poštovanja prema glumcu Harisonu Fordu (80 godina) koji je Indijani Džonsu podario i krv i meso i večnost. Zato ne brinem za gledanost „Artefakta sudbine” u bioskopima širom sveta, iako ovaj film nije ono što bismo mi svi želeli da bude. I ne može to biti, Indijana odavno više nije mlad. Uostalom, Mangoldov „Indijana Džons 5” i jeste film o starenju.

 Sve počinje zabavnim, atraktivnim i adrenalinski povišenim dvadesetpetominutnim prologom – akcionom sekvencom u kojoj je primenjena kompjuterska tehnika podmlađivanja. Tako vidimo „mladog” Indijanu (Harisona Forda) kako se pentra po nacističkom vozu punom otetog arheološkog i umetničkog blaga, bori se sa nemačkim vojnicima (to je nit koja se provlači kroz svih pet filmova), zajedno sa svojim kolegom Bejsilom Šoom (Tobi Džons), suočava se sa Jirgenom Folerom (Mads Mikelsen), nacističkim naučnikom i matematičarem, i spasava što se spasti može. Poslednja je godina Drugog svetskog rata. I zatim odmah sledi taj vremenski skok u 1969. godinu, kada je Nil Armstrong zakoračio na Mesec, i u drugačiju atmosferu i tempo filma kada se čini da je piscu scenarija (Lorens Kasdan) ponestalo kreativnosti. Tu radnja filma teče od scene do scene, uz izbegavanje napetosti i uzbuđenja i uz pojavu niza likova bez suštinskih motivacija.

Počinje, zapravo, predugačka priča neispunjena dovoljno značajnim događajima, sa često zaglavljenom radnjom i pojavom „loših momaka” koji se ne mogu shvatiti ozbiljno. U ovom delu ponovo susrećemo Mikelsena kao Jirgena Folera koji sada (poput mnogih nemačkih naučnika preseljenih u Ameriku) radi za Nasu, ali ne odustaje od svog višedecenijskog cilja – da pronađe drugu polovinu Arhimedovog brojčanika, tog najželjenijeg artefakta u obliku točka sudbine što vraća u prošlost, s kojim bi mogao da ispravi sve Hitlerove greške. Ni u ponovnoj Folerovoj pojavi nema nezaboravnih trenutaka, nema zanimljivih interakcija sa ostalim likovima. Mikelsen jednostavno ne dobija dovoljno prostora da izgradi zamišljeni zapovednički autoritet...

Slično se događa i sa likom Helene Šo, Bejsilove kćerke i Indijaninog kumčeta, u tumačenju Fibi Voler-Bridž. Ona je uz Indijanu drugi glavni protagonista priče, predstavljena i kao njegov naslednik i kao specifičan antiheroj, ali je problem u tome što film skače napred-nazad između ovakve dve prezentacije njenog lika, što povremeno zbunjuje. Za razliku od Indijane koji se čitavu karijeru posvetio borbi da pronađene istorijske relikvije budu u muzeju kako bi svi u njima uživali, Helena Šo želi da iskoristi svoje arheološko znanje kako bi se obogatila bez obzira na posledice i žrtve. Uprkos njihovim suprotstavljenim motivima i zajedničkoj prošlosti, likovi Helene i Indija zapravo se ne sukobljavaju niti razvijaju ličnu dramu...

U filmu je previše akcije, a premalo uzbuđenja, ali uprkos slaboj i neujednačenoj priči i forsiranju nostalgičnih tonova Mangoldov „Artefakt sudbine” nosi sa sobom dovoljno „šmeka“ one stare filmske škole i sećanja na „Potragu za izgubljenim kovčegom“. A znate zašto? Zato što je jedan jedini i jedinstveni Indijana Džons i sada u telu Harisona Forda. Bez njega, sve bismo ovo brzo zaboravili.