Subverzivno pripovedanje

Imam utisak da i Doris Lesing spada u one osobe koje prepoznaju vlastitu sudbinu u traganju za mestom na kome se zaista odigravaju scene vlastitog života. O tome svedoči praktično celokupan njen prozni opus koji obuhvata skoro pedeset naslova i šezdeset godina intenzivnog književnog rada.

Njoj je literatura proteza uz koju nadvladava prividnost pojavnosti, gradeći iza naoko predvidljivog, realističkog pripovedanja svest o magmi paralelnog sveta u kome se zapravo razmenjuju te realističke slike.

Činjenicu da za percepciju realiteta nije dovoljna vidljivost i opipljivost ovoga sveta, da je taj isti svet, čak i kada se redukuje na isključivo okvire psiholoških ili socijalnih realiteta, ipak i dalje previše komplikovan za jednoznačno razumevanje, Lesingova iz knjige u knjigu koristi kao intrigu tajnovitosti koja održava na okupu najrazličitije prozne sadržaje.

S jedne strane, okarakterisana kao najklasičniji, i bez sumnje najuspešniji, britanski realistički pisac od Drugog svetskog rata naovamo, koji se doktrinarno bavi ljudskom prirodom u njenom socijalnom okruženju, ona upravo kroz realističku priču nudi daleko više, dopire do metafizičkih istina o identitetu.

Pokušavajući da dopre do istinitih uvida u načine funkcionisanja ljudskog društva i razmeštaju smisla pojedinca u njemu, Doris Lesing se tokom književne, ali i životne karijere, koristila različitim ideološkim protezama, poput marksizma, ideja antipsihijatrijskog pokreta Roberta Lenga ili sufi misticizma, zamenjujući ih stalno u težnji da pronađe svoj pravi subverzivni alat. Alat kojim se književno uzbudljivo otvara ona naoko (dugo)trajna konzerva društvenog uređenja ljudskih bića.

Iako je od njenog najpoznatijeg, prvog svetski slavnog romana, "Zlatna beležnica" (1962), kritika često poredi sa Virdžinijom Vulf (naravno ne samo zbog prezimena glavne junakinje, niti zbog prozne fascinacije radom sećanja, udvajanja identiteta i previše slobodnim mešanjem fakata i fikcije), pripovedanje Doris Lesing jeste samosvojno, lično obojeno, utoliko pre što je za ovu autorku prepoznavanje fragmenata psiholoških realiteta junaka samo deo priče, iz knjige u knjigu, uvek drugačije determinisanog socijalnog okruženja. Pri tome, tragedije su uvek lične, a problemi društvenog okruženja proističu iz njegovih nesavršenosti koje autorka literarno katalogizuje.

Junaci njenih knjiga, najčešće bivaju lakmus papir za prirodu te nesavršenosti. Poput dečaka Bena, petog deteta Harijete i Devida, iz istoimenog romana "Peto dete" (1988), ali i njegovog furioznog nastavka "Ben u svetu" (2001). U "Petom detetu" Doris Lesing se na svoj uobičajen način bavi psihologijom otuđenosti u zatvorenoj društvenoj sredini.

U ovom slučaju koristi priču o bračnom paru koji, zgrožen hedonizmom engleskog društva šezdesetih godina, odlučuje da se povuče na selo i odgaja decu u idili domaćeg života. Idila traje sve dok im se ne rodi peto dete koje je različito, sasvim drugačije, koje kao da potiče od druge ljudske rase, nekog tamnog, pre zatrtog nego izgubljenog, potkontinenta iz njene istorije.

Ta različitost, kao i svaka različitost uostalom, biva povod za samoodbrambeni progon od strane ušuškane, sasvim samozadovoljne okoline, ali i za tragičnu odluku majke, koja instinktivno staje na stranu tog deteta, iako je ono upravo eksploziv koji će uništiti njenu celokupnu, do tada brižljivo negovanu, porodičnu građevinu.

Neverovatno lako, u jednostavnom realističkom ruhu, pred čitaocem se otvara horizont zastrašujućih konotacija ove priče, o antropološkom besmislu društvenog fenomena (marksisti bi nekada rekli, osnovne društvene jedinice) porodice. Veliko pitanje je postavljeno, odgovore je teško dati, ali čitaocu ostaje gorak ukus svesti o tragičnom.
Nenad Šaponja

--------------------------------------------------------------------------

Frankfurt je donosi sreću

Od našeg specijalnog izveštača
Frankfurt na Majni, 12. oktobra – Samo sat vremena pre zvaničnog saopštenja o dobitniku Nobelove nagrade za književnost za 2007. godinu, Džejn Fridman je na štandu svoje izdavačke kuće "Harper-Kolins", koja je izdavač dela nobelovke Doris Lesing na engleskom jeziku za SAD i Veliku Britaniju, skeptično izjavila da "ovogodišnji dobitnik nije nijedan od njihovih autora", prenosi "Dnevnik Frankfurtskog sajma". Ali, nešto kasnije, kada je objavljena vest da je Doris Lesing novi laureat, Fridmanova je izjavila da je ushićena, i potresena od sreće, jer je, kako je kazala, Doris Lesing izvanredan pisac i ikona u svetu ženske književnosti još od momenta kada je objavila "Zlatnu beležnicu". Zanimljivo je da je Doris Lesing druga autorka ove izdavačke kuće, koja je dobila Nobelovu nagradu. Upravo je Fridmanova imala tu privilegiju da bude urednik knjige i Toni Morison, čija je dela prva objavila, pre nego što je ova postala laureatkinja. – Sećam se da je i tada vest stigla baš usred Frankfurtskog sajma... Frankfurt mi donosi sreću! – izjavila je Džejn Fridman.

D. Radović