Istorijski jun

Još se nisu ohladili mačevi i sablje od juna 1389. U boju Turaka i Srba protiv Srba, a sada opet isto. Ovoga puta bez učešća Turaka, jer su zauzeti na našim raznim koridorima. Gledam i slušam na televiziji kako nam je podmetnuta istorija, jer smo, u stvari, mi pobedili na Kosovu. Alal nam pobeda, braćo! Kao ono 1999. protiv NATO-a. U tu čast nisam otišao na more, da se ne bih zamerio predsedniku, nego lepo u beogradskim baštama kupam se u peni kapučina i piva. Kao pravi penzioner koji po ceo dan zeva u nebo ne bi li se pojavio onaj helikopter sa obećanim parama. Nekad smo, kao deca, trčali i zevali uvis, vičući: „Avione, baci mi bombone!” Sad, kao matorci, vitlamo štapovima i krkljamo: „Avione, baci nam bonuse penzione!”

A pravi boj se bije u skupštini, gde opozicija glumi Marka Kraljevića (koji ne ore nego blokira drumove), a vlast Musu Kesedžiju, sa dvotrećinskim viškom srca. Kraj te pesme je veoma poučan. Narodni poslanici se pljuju i gađaju, što psovkama, što padežima. Jedino je onaj najglasniji naprednjak, sa falsetom kad se uzbudi, pokazao malo samokritike. On se, naime, požalio predsedavajućem sudiji Roju Binu – kako ga je neko iz opozicije nazvao čovekom?! „Ne može on meni čoveče, to i to...” Valjda zbog onog gorkog: „Čovek – kako to gordo zvuči.”

Izgleda da su i Lekari bez granica (oni koji su verniji Sorošu nego Hipokratu) umešali prste u ove junske proteste. Tako me je moj kardiolog uvredio. Prvo je rekao. „Čoveče, idi šetaj.” Znači, da sam i ja neki čovek, i drugo, gurnuo me je u onu reku, bolje reći okean, hijena, lešinara i ustaša, kako ih nazivaju organski i neprskani patrioti. Ja, nažalost, nisam toliki patriota, jer volim i poštujem svoj narod.

Obrazovanje nam je kao švajcarski sir. Skupo i sa rupama. Ogromnim rupama. Zato su ovog juna maturanti pali na ispitu iz maternjeg jezika. Bolje im ide tiktok žargon, što reče jedan momak: „Položio sam gramatiku, ali sam pao iz pisci.”

Baš su se mučili kao onaj Mogli iz „Knjige o džungli”. Mora da je test bio na ćirilici.

Ako smo zaista pobedili na Kosovu, tražim reprizu, ali mirnim putem. Da urazumimo onog prištinskog velikog vezira. Mada bismo mogli i ove naše paše i sultana. Ne čekajmo nikoga, pogotovo ne Putina, mada bi više od pola Srbije to volelo. Pa makar i Prigožina.

Ipak ću da reskiram i odem na more. Sedim u kafiću „Paša” u Šumicama, pijem kapučino, skupljam hrabrost da vođi kažem istorijsko „ne”. U stvari, da idem na more. Znam da pravi patrioti lepo uzmu vaučer pa u banje i domaće planine. Ja onako verolomno na more. I to ono sada već tuđe, za brda ona.