Počast vojsci, zastavi, himni
Da li ponovo važi ona stara izreka da rado Srbin ide u vojnike?
Po podacima saopštenim tokom svečane promocije nove klase oficira Srbije, interesovanje za vojne škole raste, a broj prijavljenih mladića i devojaka dvostruko premašuje slobodna mesta. Direktan TV prenos defilea studenata Vojne akademije, uručivanja nagrada najboljima od njih, pozdravnih govora visokih zvaničnika... približio je javnosti obrazovno-naučnu delatnost Vojske, a sadržaj i izgled ceremonije uverio da država Vojsci pridaje važnost i priznaje značaj.
Došlo je, izgleda, vreme, da se nacionalno samopoštovanje ojačava direktnim pozivanjem na tradiciju, pa i vojničku, da se naglašeno koriste simbolička sredstva, pa i oficirska sablja kao paradigma vojničke časti, da se atributi državnosti ponosno prikazuju, pa i kroz vojnu paradu ešelona koji gromoglasno uzvikuju: „Služimo Srbiji!”
Takve simboličke radnje, kojih se druge zemlje nikad nisu ni odricale ni libile, svesne njihovog uticaja na razvijanje patriotskih osećanja, ponovo, čini se, hvataju korena u Srbiji. Državna zastava viđa se sve češće, ne samo na pobedničkim plećima naših sportista, već i u službenim prostorijama i na službenim zdanjima, na sajmovima, priredbama, kulturnim smotrama. Državnoj himni više se ne zviždi, ali ostaje da je još mnogi (pa i predsednik Republike) malo bolje savladaju. Možda bi mogla da pomogne škola – ne time da je đaci, kao u SAD, obavezno pevaju na početku svakog radnog dana, nego da znaju da je otpevaju na kraju osnovnog školovanja, onako kako su to učinili diplomci Vojne akademije.
Samo dva dana posle pomenutog prenosa, RTS je reprizirao jednu deset godina staru emisiju, primer stare i svetle srpske vojničke tradicije. Bio je to zapis Damjana Macure o Ljubomiru Petroviću, ratniku Jurišne čete Dvanaestog puka „Car Lazar” Šumadijske divizije, na jedan od njegovih poslednjih rođendana. Cela ispovest ovog solunca, cela biografija tog profesionalnog vojnika i vojnog pedagoga, svedočili su o visokim vrednostima – ljudskim, moralnim, stručnim – cele srpske vojske onoga doba. Sreća je što se ta vrsta dokumenata o jednoj herojskoj generaciji, od koje se ima šta baštiniti ne samo u vojnim pitanjima, sačuvala u arhivama RTS-a i što se povremeno, prigodnim povodima, ona i njoj slične mogu vratiti na ekran.
Za repriziranje sveže epizode iz reportersko-dokumentarnog ciklusa „Kvadratura kruga” Branka Stankovića o Cincarima nije bilo takve vrste povoda. Ali je ne manje zanimljivo – i za poznavanje nacionalne istorije korisno – televizijsko interesovanje za ovaj autohtoni balkanski narod, „balkanske hazare”, koji je svoje životvorne, preduzetničke, intelektualne, umetničke potencijale utkao i u razvoj Srbije. Zbog svih velikih doprinosa porodica Zisi, Paču, Ičko, Kiki, Nuši... valja ih se s poštovanjem sećati. A budući da emisija kazuje kako su Cincari svojim radom i delima „Srbe poveli u Evropu” – u koju ovi nikako da stignu – podsećanje na to cincarsko umeće ima dodatnog, aktuelnog smisla.