Erdogan i Putin će još dugo trajati

Zapadni pritisci na Tursku guraju našu zemlju sve bliže Rusiji. Mi smo u delikatnoj situaciji da balansiramo u međunarodnim odnosima, a na Evropi i Americi je da vide da li hoće Tursku bliže sebi ili će nas, svojim politikama kakve su do sada vodili, gurati sve više ka Istoku, ka Rusiji i Kini, objašnjava u razgovoru za „Politiku” poziciju svoje zemlje profesor Husein Bagdži, direktor Instituta za spoljnu politiku u Ankari, koji važi za čoveka veoma uticajnog u sferi turske spoljne politike. U Beogradu je boravio kao gost Instituta za evropske studije i ambasade Turske povodom stogodišnjice od osnivanja Republike Turske.

Vaš predsednik Redžep Tajip Erdogan je veoma blizak s predsednikom Ruske Federacije Vladimirom Putinom. Šta je tu interes Turske, a šta Rusije?

Postoje evidentni interesi s obe strane. Erdogan i Putin su dva najdugovečnija zapadna političara. I u poređenju s drugima, obojica su duže od 20 godina na vlasti. Obojica imaju ozbiljne ambicije i žele da promene nešto u svetu i u svojoj zemlji i zato se često govori o Putinu kao novom ruskom caru, a o Erdoganu kao novom sultanu. Oni imaju veliko poverenje jedan u drugoga. Rusija ima razne vrste interesa za saradnju s Turskom na Kavkazu i u centralnoj Aziji. Sa Zapada nas stalno kritikuju da kršimo ljudska prava. Međutim, narodi Kazahstana, Turkmenistana i drugi Tursku vide kao ozbiljnu regionalnu silu s reputacijom, mi smo neko ko pomaže i Rusija je vrlo zainteresovana da s Turskom zajednički deluje prema ovim zemljama.

Osim toga, pet miliona ljudi godišnje dolazi iz Rusije u Tursku, investirali su 22 milijarde dolara u nuklearku u Turskoj, odložili dug od dve milijarde dolara prema „Gaspromu”. Sve nam je to vrlo važno.

Od 24. februara prošle godine svet nije isti, ozbiljno se menja, prisustvujemo rađanju novog svetskog poretka. Erdogan će biti tu sledećih pet godina, a i Putin će sigurno biti tu još dugo, dok se zapadni lideri menjaju. SAD, EU, Rusija i Kina su globalni igrači. A Erdogan s pet godina ispred sebe ima vrlodobru poziciju. Turska u novoj međunarodnoj raspodeli neće učestvovati kao slaba zemlja, nego kao modifikovana regionalna sila i potencijalno ozbiljan globalni igrač. U tom mešanju karata Turska će imati dobru poziciju.

U Vašingtonu ne gledaju blagonaklono na vaše približavanje Moskvi. Kako vidite budućnost vaših odnosa sa SAD?

Ja bih to nazvao transakcionim interesom. Nema suštinskih razlika s Amerikom ni prema krimskom pitanju ni prema Ukrajini. Turska je na istim pozicijama kao i SAD, vrlo jasno smo osudili i aneksiju Krima i vojnu intervenciju u Ukrajini i u tom smislu čvrsto smo deo NATO-a.

S druge strane, postoje i neki različiti stavovi. Očekujemo da Vašington pokrene proces isporuke aviona F-16, a od Turske se traži da otvori prostor za učlanjenje Švedske u NATO. To je neka vrsta trgovine.

Da li to znači da vas Vašington ucenjuje? U međuvremenu ste od Rusije kupili protivvazduhoplovni sistem S-400.

To nije ucena. Reč je o vrlo složenom procesu u kojem pregovaraju tri strane – Vašington, Ankara i Stokholm. Turska traži od Amerike avione F-35, čiju prodaju nije dozvolio Barak Obama, kao što nije dozvolio ni prodaju sistema „patriot” Turskoj. Podsećam da je Donald Tramp zbog toga kritikovao Obamu, a kad je došao na vlast ni on to nije učinio. Najveći deo, 95 odsto avijacije koju imamo, čine F-16 i neophodno nam je, kao najistočnijoj zemlji NATO-a, da imamo modernizovanu avijaciju. Mi i dalje želimo F-35, ali ćemo se sada zadovoljiti dozvolom da modernizujemo F-16. Kupovina sistema S-400 od Rusije posledica je činjenice da Amerikanci nisu uradili svoj posao i mi smo kao deo političkog kompromisa s Rusijom investirali u kupovinu S-400, ali ga nismo koristili, niti imamo nameru da ga koristimo. To nam je neka vrsta sigurnosti.

Kakve su šanse da na samitu NATO-a u Vilnjusu, koji se održava za nedelju dana, Turska Švedskoj da zeleno svetlo za učlanjenje?

Odluka Švedske, koja je dvesta godina bila neutralna, jeste istorijska odluka švedskog naroda. Ruska agresija na Ukrajinu proizvela je taj efekat da sve države koje imaju takve snažne susede počnu da preispituju svoju poziciju neutralnosti i da traže neki širi okvir koji će im garantovati bezbednost. Generalno, Turska nikad nije bila protiv proširenja NATO-a i sada je severno krilo NATO-a ojačano Finskom, što smo podržali. Rusiji je ostao Kalinjingrad kao neka vrsta izlaza. Turska je sada praktično izlaz za Rusiju u razne delove sveta.

Kad je reč o Švedskoj, očekujem pozitivno razrešenje, ali to više ne zavisi od nas, nego mnogo više od Švedske. Oni jesu promenili Ustav, ali imaju i obaveze u pogledu suzbijanja terorizma, što očekujemo od njih.

Kakve promene možemo očekivati u domenu spoljne politike Turske, jer je u novoj vladi na čelo ministarstva došao Hakan Fidan, koji je u prethodnom periodu bio na čelu bezbednosne službe?

Novog ministra lično znam već dugo godina. Neslužbena titula mu je čuvar Erdoganovih tajni. Predsednik se navikao da mu veruje u procenama i informacijama, a pošto obaveštajne službe u svim ozbiljnim državama sarađuju s ministarstvom spoljnih poslova, na neki način je logično njegovo postavljenje. Međunarodni odnosi će imati veoma važnu ulogu u narednom periodu. I ranije je Erdogan tražio neki novi pravac jer je bio razočaran kako je Ahmet Davutoglu vodio spoljnu politiku. Novi ministar u potpunosti treba da nastavi spoljnu politiku koju je Erdogan vodio posle Davutoglua.

Vlada danas u Turskoj funkcioniše kao i u Americi, odnosno ona je deo predsednikove administracije i više je birokratski nego politički nastrojena. I ova nova vlada je prevashodno tehnokratska. Zato je vrlodobro rešenje izbor Hakana Fidana. Kao prvo, on neće da govori previše. Njegova prethodna karijera naučila ga je da bude čovek koji je oprezan, koji ne govori mnogo, ali govori precizno i odmereno što nam treba u narednom periodu.

Drugo, za razliku od njegovog prethodnika Mevluta Čavušoglua, neće ići u sopstvena tumačenja, nego će više birokratski biti vezan za pravac koji postavi sam predsednik. To nam je sada potrebno radi stabilnosti i predvidivosti, jedne vrste konsekventnosti u spoljnoj politici. Čavušoglu je više imao nastup polarizacije i konflikata u međunarodnim odnosima, a Hakan Fidan će imati manje snažnu retoriku, koja nam je sada potrebna.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen nedavno je bila u Ankari i razgovarala s Erdoganom, da li je to neki signal da će biti napretka u evrointegracijama?

Uprkos retoričkim sukobima između Turske i Zapada generalno, pre svega EU, mi nikada nismo formalno odustali od ideje evropskih integracija. Nominalno, taj proces je u toku, ali nije bilo otvaranja i zatvaranja poglavlja. Turska je zainteresovana za nastavak tog procesa, ali mnogo zavisi od same EU. Zanimljivo je kako će se rešavati pitanje migranata i spornih odnosa Brisela i Ankare, i da li će to ići zajedno s otvaranjem novih poglavlja i pokretanjem celog procesa nadalje ili će on ostati samo na papiru. Tu je i problem rusko-ukrajinskog rata, koji je dodatno destabilizovao ceo ovaj prostor. I sama EU treba da razmisli da li joj Turska treba i kao partner u očuvanju stabilnosti.

Turska je vrlo često sa Zapada kritikovana zbog kršenja ljudskih prava. Jedan od najvećih sporova sa zapadnim zemljama i EU je slučaj uhapšenog Osmana Kavale, koji je za Zapad filantrop i demokrata, a za Tursku čovek koji je ozbiljno ugrozio državu.

Zapad je zbog odnosa prema migrantima 2015. i 2016. izgubio svako moralno pravo da govori o ljudskim pravima. Sredozemno more je postalo najveća grobnica, a Zapad ništa ne preduzima.

Kavala je bio sponzor protesta 2013. godine, kad su počeli sukobi Erdogana s gulenistima. Na suđenju Kavali bilo je 10 ambasadora iz zemalja EU, uključujući i švedskog. I Turska je tražila da svih 10 postanu „persona non grata” jer krše član 41 konvencije o diplomatskim odnosima, koji zabranjuje diplomatama da se mešaju u unutrašnje stvari jedne zemlje. Turska je to doživela kao jednu vrstu pritiska.

Geziprotesti 2013. izazvali su veliku traumu u društvu i veliku traumu i kod samog Erdogana. Prva tri dana to su bili demokratski, legitimni protesti, a onda su Radnička partija Kurdistana (PKK) i drugi radikalni elementi ušli i radikalizovali unutrašnje odnose. To je postao lični sukob Erdogana i Kavale. Došlo je i do ozbiljne polarizacije u turskom društvu. I nastao je strah od radikalizacije i nekog pokušaja obojene revolucije. Dakle, to je unutrašnje političko pitanje Turske, a Evropska unija nema pravo da se meša.

Turska je pustila iz zatvora američkog sveštenika Endrua Bransona, za koga je postojala indicija da podržava PKK. Tramp je poslao lično pismo Erdoganu, koje mu je uručio Majkl Pens, i tražio da se Branson pusti zbog američkih izbora do Dana nezavisnosti. Dan pre toga tretiran je kao terorista. Erdogan je doneo političku odluku i on je pušten, kao neka vrsta ustupka Americi.