Benitovi dani na planini

Bačije na planini Sokolovici – Od Prokuplja preko Kruševice, sasvim propalim putem, stiže se do Tovrljana, nekad velikog sela podno Sokolovice. Odavde, preko te planine neviđene lepote, na sedam-osam kilometara je Prolom banja. Nedavno su buldožeri probili put, ali se njime može samo traktorom ili terenskim vozilom.

Ilija Šmigić vozi nas malim traktorom kroz guste šikare mladih i stoletnih bukava. Okolo se crne krupni plodovi netaknutih kupina, vide se tepisi nekošenih livada na proplancima. Ljubičasto more divljih ciklama po strmim stranama kanjona Tovrljanske reke ublažuje nam osećaj jeze što prožima do kostiju kroz maglu i hladnu kišu-izmaglicu. Mislimo: koliko bi para dali oni koji žive u vrevi, betonu i čeliku po gradovima Evrope i sveta – samo da mogu da dožive ovu sliku predela!

A Ilija je, sa bratancima Radivojem i Šmigom, koji žive u Beogradu, pošao gore u selo Bačije da kupe jagnjad, sir, kajmak... Sve to, u ovoj netaknutoj prirodi na blizu 1000 metara nadmorske visine, ima poseban ukus. „Eto, došlo vreme da mi idemo da kupujemo tamo gde su nekad naši preci imali kolibe i bačije (tako je naselje i dobilo ime), čuvali buljuke ovaca i koza, krda goveda i svinja, pa prodavali na pijacama u Kuršumliji i Prokuplju“, vajka se Radivoje. Pa nam još kaže: „I sve nam to prodaje Italijan!“

Penjemo se na zaravan gde se, kroz gustu maglu, beli sveže okrečena kuća, okružena ogromnim stablima oraha, hrastova i jela. Susreće nas prijateljski malo šareno kuče i za njim čovek, iako potpuno bele kose, još uvek svež i pun snage. Pa i žena, zabrađena u crninu. To su Stojanka i Benito Miletić.

– Ja sam rođena ovde, u porodici Radovića. Radila sam u Danskoj, pa došla pred jednu Novu godinu na odmor i svratila u Beograd kod sestre. Tu upoznadoh Benita i – tu ostadoh. Došli smo posle ovde i obnovili kuću mog oca, staru skoro ceo vek, zasnovali domaćinstvo, gajili krave, konje, svinje... Ali, za devet meseci zadesi me pet smrtnih slučajeva u familiji, pa mi je sad sve teško – kazuje Stojanka, dok Benito sa kupcima odmerava jagnjad.

– Ja sam Benito Miletić, Srbin iz Splita, tačnije iz sela Stobreč. Moj otac Josip je Ličanin, a majka Marija Slovenka. Imali su jedanaestoro dece. Otac je bio majstor od svake ruke. Sa Josipom Brozom se petljao po sindikatu. Iz Zagreba je, zbog toga, morao da beži u Split. Ja sam tu i rođen 1941, baš kad su nas okupirali Italijani. Naša kuma, izgleda, volela je fašiste, pa mi dala ime njihovog vođe. Eto, ja ga nosim i danas, a nisam Italijan, kako me zovu – priča naš domaćin.

A onda sledi duga i tragična priča o bežanju za vreme rata. Njih su, kaže, pošto je stariji brat Drago otišao u partizane, sve do Vinkovaca okupatorski vojnici isturali ispred kao štit kad su se povlačili. Onda su se skrasili u selu Markušici, pa je došla izgradnja. Dve sestre otišle su u Beograd da grade fabriku „Ivo Lola Ribar“, tu se i udale, pa je i on došao i zaposlio se baš u toj fabrici, gde je i penziju dočekao. Imao je, reče, jedan neuspešan brak, a onda je upoznao Stojanku. Kad je 1993. došla inflacija, odlučili su da dođu ovamo na Sokolovicu. Počeli su ni od čega.

Onda nas Benito vodi da vidimo kako je obnovio, dogradio i uredio kuću, sagradio veliku štalu sa osloncem na stenu, nabavio poljoprivredne mašine, zasnovao baštu, plastenik... Sve svojom rukom – i inženjer i planer i majstor. Pa kupio „ladu“ koja, reče, savladava i ovaj loš put, sve dok ne padnu veliki snegovi.

Posle, u kući, uz kruškovu rakiju, suvo meso i prevreli sir, njegova Stojanka nam pokazuje album sa slikama prelepih trkačkih konja, krava, teladi... A Benito kazuje kako ih je onaj brat koji je otišao u partizane našao preko Crvenog krsta tek posle mnogo godina, napustio mornaricu gde je bio oficir i doselio se u Beograd. A najviše ga, reče, obradovalo kad mu je letos na planinu došao sa porodicom brat koji živi u Brezi kod Sarajeva, koji je uspeo da preživi rat u BiH i sa kojim se nije video od njegovog početka.

– Ja sam nakosio 400 bala sena. Ovde mi je sve lepo i lako. A u Beogradu mi je doktorka rekla: ili idi na planinu, ili ćeš u ledinu. Jer, mi livci brzo obolevamo od silikoze. Imao sam sreću, došao sam ovde – reče nam na ispraćaju Benito.