Pokloni se i počni

Nedavno je obeleženo četrdeset dana od ubistva devet učenika i radnika obezbeđenja u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” i od masakra nad osmoro mladih ljudi u selima Dubona i Malo Orašje kod Mladenovca. U hrišćanstvu broj četrdeset predstavlja simbol iskušenja, vreme čekanja i priprema. To je period u kojem je katastrofa koja nas je zadesila trebalo da nas ujedini, a desilo se upravo suprotno. Pet dana posle tih tragičnih dešavanja u Beogradu je, pod okriljem pojedinih opozicionih stranaka, održan prvi protest pod nazivom „Srbija protiv nasilja”. Organizatori su odabrali termin „protest” a ne „skup” ili „miting”, a sa njega je upućeno nekoliko, u svojoj suštini, političkih zahteva (smena Saveta Regulatornog tela za elektronske medije, gašenje štampanih medija i tabloida koji promovišu mržnju i nasilje, oduzimanje nacionalnih frekvencija TV Hepi i TV Pink, ostavke ministra unutrašnjih poslova i direktora Bezbednosno-informativne agencije) i postavljen je rok za njihovo ispunjenje. Tražena je i ostavka ministra prosvete, koji je u smiraj trodnevne nacionalne žalosti postupio kao odgovoran čovek na funkciji. Slični skupovi su, samo u početku, održani i u drugim gradovima u Srbiji. Međutim, u Beogradu su protestne šetnje nastavljene da se održavaju svakog narednog petka, odnosno subote. Na osam tematskih protesta učesnici su se kretali centralnim ulicama Beograda zatvarajući saobraćaj na nekoliko sati tokom trajanja šetnji, pravili prsten opkruživši zgrade Radio-televizije Srbije i zgrade Predsedništva Srbije, blokirali međunarodni auto-put (bez snošenja posledica), nosili cveće, kovanice i papiriće sa porukama za predstavnike vlasti, ali i obešenu lutku s likom predsednika države.

Građani koji su izašli na ulice većinski to nisu učinili iz političkih razloga, već zbog iskrene zabrinuti za bezbednost dece, tražeći odgovore kako će državne institucije reagovati na njihovu zabrinutost. Prema objavama sa društvenih mreža, mnogi su na ulice izašli zbog „dobre energije” da bi potom produžili u večernji izlazak sa društvom. A urbana legenda kaže da su pojedini, pod kišobranima, na protestima našli svoju srodnu dušu.

Rezimirano posmatrano, samo tokom prvog protesta nije bilo političkih govora, praćenih muzikom, skandiranjem i zviždanjem. Na svakom sledećem okupljanju javnosti su se obraćali ljudi iz naroda, profesori i glumci, ali ne i predstavnici srpske političke opozicije. A upravo je u tome stvar, jer je građanske proteste prisvojila opozicija. Ako do takvog obraćanja i dođe na nekom od narednih skupova, nameće se pitanje: kako će učesnici protesta reagovati, da li će ih gromoglasno podržati, ili pak izviždati i demonstrativno se okrenuti i otići. Ova druga pretpostavka je, verovatno, jedini razlog zašto su čelnici opozicije samo u ulozi šetača, ali ne i glasnogovornika na protestima koje organizuju. Zato nerezonski deluje pretnja pojedinih političara iz redova opozicije o radikalizaciji budućih protestnih šetnji, uz pozive na građansku neposlušnost i najave potencijalnih blokada saobraćajnica i mostova. Interesantno je da je samo jedna od opozicionih stranaka registrovala udruženje građana u Agenciji za privredne registre pod imenom „Srbija protiv nasilja”. Da li taj čin nagoveštava da je to još jedan dokaz sve vidljivijeg razdora među „tehničkim organizatorima” građanskih protesta?

Majska tragedija duboko je polarizovala srpsko društvo podelivši ga u dve kolone: one koji podržavaju aktuelnu vlast i one koji su izašli na ulice. Međutim, demonstracije koje bi trebalo da pozivaju protiv nasilja, podsećaju na prizor sa pijace gde se na dve susedne tezge prodaju kruške i prodavac, umesto da hvali svoju robu, uzvikuje da su plodovi sa susedne tezge truli, neukusni, crvljivi... Naša opozicija često gubi iz vida da je ozbiljna politika težak i odgovoran posao i da ne može da se svede samo na nedeljnu šetnju, već je to svakodnevni višesatni rad koji podrazumeva odlazak na teren, pronalaženje poverenika, formiranje odbora, određivanje najboljih kandidata, omasovljenje članstva, evidentiranje sigurnih glasača, obezbeđenje finansija, traženje sponzora, izrada programa lokalnih, analiza rezultata...

Premda pojedinci pokušavaju da naprave paralelu ovogodišnjih šetnji s opozicionim protestima iz 1996. i 1997. godine, kao i s onima iz septembra i oktobra 2000. godine, velika razlika je evidentna. Proteste protiv Slobodana Miloševića predvodile su opozicione stranke, na kojima su stalno govorili njihovi lideri, a povremeno su gosti bili akademici, istaknuti umetnici, sveštenici, članovi nevladinih organizacija, novinari… Demonstracije od pre nepune tri decenije bile su svakodnevne, održavane su širom Srbije i njihovi učesnici imali su jasne zahteve koji su se odnosili na poštovanje izborne volje, odnosno priznanje pobede opozicije na lokalnim izborima novembra 1996. godine i pobede opozicionog predsedničkog kandidata septembra 2000. godine. Tada je opozicija zahtevala priznanje izbornih rezultata, a sada opozicija izbegava proveru narodne volje na izborima.

Diplomirani etnolog-antropolog i specijalista politikolog za međunarodne poslove