Balet pod magičnim uticajem pirotskih šara

Maša Kolar, poznata umetnica u svetu baleta, sredinom prošlog meseca u Narodnom pozorištu u Beogradu predstavila se premijerno novim koreografskim delom „Simfonijski triptihon”, na muziku Petra Konjovića, u okviru triptiha „Infinitas” (druge dve koreografije potpisali su Igor Kirov  i Miloš Isailović). To se dogodilo u godini kada Beogradski balet obeležava vek postojanja i donelo je dobre kritike Maši Kolar.

Pamtimo je ne samo kao sjajnu zagrebačku igračicu, već i kao odličnog koreografa. U našem Narodnom pozorištu je sa Beograđaninom Zoranom Markovićem svojevremeno postavila balet „Interval”, potom „Otela” za Bitef dens kompaniju, a samostalno je na istoj sceni osmislila „Don Žuana”. Na Beogradskom festivalu igre je gostovala sa delom „Bolero”, u izvođenju Hrvatskog narodnog kazališta iz Zagreba i sa komadom „Čipka”, inspirisana folklornim rukotvorinama na ostrvu Pagu,  i ansamblom HNK Ivana pl. Zajca iz Rijeke, gde je na funkciji direktorke baleta od 2017. godine. Maša Kolar je završila zagrebačku školu savremene igre Ane Maletić, potom Kraljevsku akademiju za igru u Brižu i diplomirala savremenu igru u prestonici Hrvatske. Potom počinje da igra u kazalištu „Komedija”, a nastavlja 1992. godine u Drezdenu, zatim u kompaniji Štefana Tosa u Kilu i Aterbaletu u Italiji.

Kakvi su utisci posle beogradske premijere, u kom procesu je i na koji način nastajalo vaše delo i kakve su vas ideje vodile tom prilikom?

Zadovoljna sam i donekle ponosna na ono što smo stvorili u zajedništvu s autorskim timom „Simfonijskog triptihona” i igračima Narodnog pozorišta. Prvenstveno me očarao i inspirisao profesionalni i pasionirani umetnički rad ženskog dela baletskog ansambla, koji je u poslednjem delu triptihona, u „Čočečkoj igri” imao nimalo lak zadatak telesnog i mentalnog iscrpljivanja na užareni ritam poznate „Velike Čočečke igre” Petra Konjovića. Osim pomenute ideje koja proizlazi iz socijalnog aspekta tradicije izrade rukotvorina, a sinonim je za fokusiranost, repetativnost, dugotrajnost i minucioznu posvećenost, inspiraciju, ideje za ostatak koreografije izvlačila sam direktno iz Konjovićeve muzike, koja je reprezentativna za srpsku muziku nacionalnog karaktera i iz teme proleća koja je zapravo skriveni pokretač Stankovićeve priče o Koštani, to jest priče o probuđenoj nostalgiji za mladošću i slobodom.

Nije prvi put da vas u stvaranju inspirišu tradicionalne folklorne rukotvorine iz regiona, a najnoviji motiv je pirotski ćilim. U vreme vaše premijere u Beogradu je bila u toku izložba posvećena privatnoj kolekciji ovih rukotvorina, a u Galeriji SANU je prikazana slika Bate Mihailovića, pod nazivom „Ćilim”. Kakvu fascinaciju ste pronašli u pirotskom ćilimu?

Inspiracija oblicima šara pirotskog ćilima najvidljivija je u vizuelnom rešenju predstave, dakle u scenografskim elementima i u detaljima na kostimu Katarine Grčić Nikolić. Milica Živadinović, autorka knjige „Ornamenti Srbije” osmislila je i dizajnirala odnos boja na dve šare u obliku romba, koje smo izvukli iz primera jednog od pirotskih ćilima. Njime zadajemo ne samo prostorni okvir za koreografsko oblikovanje, već je i plesni vokabular definisan pod magičnim uticajem šara. Prisvajanjem romba vrlo upečatljivih boja, kao arhetipskog motiva različitih kultura, otvorila nam se mogućnost umetničkog povezivanja u jedinstven doživljaj rada i stvaranja.

Kritičarka „Politike” vas je posle premijere nazvala „internacionalnom kraljicom koreografije”. Koliko vam znače kritike i priznanja?

Kritike, pohvale i priznanja imaju onu slatku i onu gorku stranu. Glupo je očekivati da će se svima dopasti tvoj umetnički senzibilitet. Kako sam se oduvek bavila plesom, baletom,  koreografijom, pedagoškim radom – plesom u najširem smislu ovog pojma, isprobavala sam razne formate i trudila se da ne upadam u manirizam i rutinu prihvatajući činjenicu da se bavim performativnom delatnošću koja podnosa kritiku i hvalu. Iskustvo tokom karijere naučilo me je da svaki komentar u koji je utkano poštovanje prihvatim i da ga promislim, ali da mu ne dopustim da me „siluje”. Ne bih za sada mogla izdvojiti neku posebnu, svaka je odradila svoje i bila značajna u tom posebnom trenutku.

I dalje ste umetnički direktor baleta riječkog HNK. Kakvi su vam planovi u tom smislu, a kakvi u vašem ličnom koreografskom radu?

U Rijeci umetnički vodim riječki balet već šestu godinu i smatram da nije bez razloga da su ovi rukovoditeljski poslovi mandatnog oblika. U pozorišnoj instituciji nemaju svi zaposleni jednaku potrebu da budu kvalitetno uključeni u radne procese ne bi li ta organizacija kao entitet, produkcijski i umetnički, napredovala i bila uspešnija. U pozorišnoj instituciji ovakve vrste upravnički posao može biti uzbudljiva, istovremeno vrlo iscrpljujuća i nezahvalna avantura. Volim svoj posao kada ga mogu oblikovati na konkretnom stručnom znanju i iskustvu, a istovremeno prezirem kazališnu hijerarhiju koja me čini robom onih koji jednostavno odrađuju bez umetničkog entuzijazma i pravog posvećenja. Koreografskim radom baviću se i dalje. U skoroj budućnosti želim više vremena ostaviti za kreativnost i odmaknuti se od onih u vezi s administracijom i organizacijom. Za vlastiti ansambl u Rijeci trenutno radim  „Adama i Evu”, a krajem sledeće godine pozvana sam da osmislim koreografiju za „Žar pticu” za balet HNK u Zagrebu. Sigurna sam da će me uvek inspirisati sadržaj koji nosi svest o savremenom umetničkom odnosu prema našoj kulturnoj baštini.