Braneći istinu najbolje čuvamo obraz i Srbiju

Naslušali smo se velikih priča o odbrani Srbije, pravdi i nepravdi, moralu i nemoralu, bolesti i zdravlju, zakonu i bezakonju, ali vrlo malo o istini – ovako je poslanik SPS-a, hirurg svetskog glasa i direktor KBC „Dr Dragiša Mišović – Dedinje”, Vladimir Đukić, sumirao maratonsku raspravu u Skupštini Srbije povodom dva masovna ubistva. U svojoj diskusiji branio je, kako je rekao, pravo na istinu, jer „braneći istinu najbolje ćemo sačuvati svoj obraz i Srbiju i sve u šta se zaklinjemo”.

Kazali ste da je diskusija vaš „doprinos parlamentarnoj borbi protiv samoproklamovanih vlasnika prava na istinu koji potcenjuju svoj narod”, ko su oni i kako potcenjuju narod?

Govorio sam o kvazieliti, o umišljenim ljudima koji zbog svoje intelektualne omeđenosti, bez ideja i kreativnosti, žele da to malo znanja što poseduju promovišu u planetarnu vrednost, ali koju mi, obični građani, na njihovo razočaranje, ne možemo i nećemo da razumemo i pozlatimo. Oni su arogantni, bez empatije, ali istrajavaju u svom malograđanskom preziru prema svemu što je različito, ne shvatajući da je to jednoumlje upravo suprotno pojmu intelektualca. Termin programirani mozgovi je vrlo prikladan za taj profil ljudi, koji, uoastalom, često nemaju visoko obrazovanje, nemaju diplomu, ali misle da ih, umesto toga, kvalifikuje to što su urbani, nose ranac, patike, flašicu vode i preziru sve što je obično.

Učestvovali ste u zbrinjavanju teško povređenih u dva masovna zločina koja su bila povod za sednicu, koliko je to uticalo na vaš doživljaj svega što se u raspravi čulo?

Tuga, bol i neprebol zbog tragedija u „Ribnikaru”, Duboni i Malom Orašju trajno su obeležili živote svih nas, a u istoriji ove napaćene zemlje ostaće zabeleženi kao najcrnji dani. Kao ratni hirurg i dugogodišnji direktor Urgentnog centra KC Srbije bio sam akter i nevoljni svedok mnogih dramatičnih situacija koje su tako violentno menjale ljudske sudbine. Nema ljudskih tragedija manjih i većih. Ipak, masovno ubistvo dece, koje je počinio njihov vršnjak, nezabeleženo u svetu, jeste nešto što šokira i parališe čitavo društvo i natera na najozbiljnije preispitivanje svakoga od nas ponaosob. Tako smo shvatili i skupštinsku raspravu, a ne da kao Pontije Pilat od svega peremo ruke i svalimo krivicu na pojedince i ove dve tragedije iskoristimo za stranačku promociju.

Mislite li da je rasprava doprinela smanjenju tenzija...

Tenzije su generisali lideri prozapadne opozicije, političari bivše vlasti, koji su se sakrili iza naziva protesta „Srbija protiv nasilja”. Stvarni cilj protesta se vrlo brzo jasno artikulisao kroz jasan zahtev za promenu vlasti bez izbora. Traži se ostavka Aleksandra Vučića, koga je pre samo nešto više od godinu dana narod izabrao sa 2,25 miliona glasova u prvom krugu. Građani su stvarni cilj protesta prozreli i podrška jenjava. Deca su zaboravljena, a politički ciljevi su postali dominantni. Pokušaj radikalizacije protesta i ultimativni zahtevi teško da predstavljaju pokušaj smanjenja tenzija. Naprotiv, oni su pokušaj oživljavanja protesta. Potrebno je da se politička borba vrati tako gde joj je i mesto – u Narodnu skupštinu.

Rekli ste da ćete braniti pravo na drugačije mišljenje, imate li utisak da je kod nas, i u društvu i u parlamentu, problem da svako iznese svoje mišljenje, a da ga neka od strana ne postavi na stub srama?

Ja zastupam pristup političkom dijalogu koji je najlepše definisao Volter: „Ne slažem se ni sa jednom rečju koju ste izgovorili, ali ću do smrti braniti vaše pravo da je izgovorite.” Zašto danas nema kvalitetnog političkog dijaloga i konsenzusa oko vitalnih nacionalnih interesa, kao što je kriza na Kosovu i Metohiji, meni kao građaninu ove zemlje nije jasno. Zašto nema intelektualne medijacije u Srbiji? Zašto se misleći ljudi boje javno iznete reči? Ne razumem to. Ušančeni u svoje pozicije, mi se ne čujemo i ratujemo u nekim virtuelnim, paralelnim svetovima, ne gledajući se. To je opasno. Pravimo se da kreiranjem paralelnih svetova pomažemo Srbiji. Ne sme čovek da pohvali „Beograd na vodi”, odmah je antilegalista zbog rušenja tri barake u Savamali. Bolnički centri kao da su samonikli, a da je auto-puteve donela roda. Samo negativno, samo nikad gore, to u jednom delu medijskog prostora jedino uspeva, kao korov. U suprotnom, bićete žrtva najgorih uvreda s lažnih profila na društvenim mrežama. Zato uvođenje termina ulice i takvog siledžijskog ponašanja ne prihvatam tamo gde mu nije mesto. Blokada vitalnih saobraćajnica, mostova, performansi u skupštinskoj dvorani i estradizacija političke scene vratiće se protagonistima kao bumerang. Šta je cilj blokada i pokušaja zaustavljanja Srbije? Ako je cilj promena vlasti, moraju da shvate da su izbori jedina mogućnost za to.

U diskusiji ste postavili pitanje – „da li je stvarno meta Bata Gašić ili je cilj destabilizacija Srbije i smena vlasti”, ali nismo čuli odgovor...

Naravno da nema nikakve objektivne odgovornosti, niti razloga za smenu Bate Gašića, iza čijeg rada stoje ozbiljni i neporecivi rezultati. Bezbednost i sigurnost u uslovima globalne krize poverenja, rata u Ukrajini, opasnosti od terorističkih akata militantnih islamista, problema s migrantima, u Srbiji su veoma dobri. Smrtnost u saobraćaju je prepolovljena, narko-karteli su obezglavljeni, a opšti kriminal je u padu. Da li u tome ima i male zasluge ministra? Da, ima i zato je ideja o njegovoj smeni bila loša. Zašto da se menja čovek koji uspešno radi svoj posao? Ne sećam se da su Francuzi u parlamentu razgovarali tri nedelje o smeni ministra policije, posle ozbiljnog povoda i haosa na ulicama. O ostavci Makrona da i ne govorimo. Da li animozitet prema jednoj političkoj stranci može i sme da bude argument za smenu Bate Gašića? Ne bih rekao.

Ničega se nisu odrekli zarad drugih, čak ni mesta u gradskom prevozu

Pozvali ste na kraju sve poslanike da sledeće nedelje daju krv, pošto je leti nestašica, da bi se, kako ste rekli, pokazalo bar malo ljudskosti i zajedništva, očekujete li da će se odazvati?

Davalaštvo krvi, kao i program donacije organa, moraju biti visoki prioritet našeg zdravstvenog sistema. Akcija davanja krvi u skupštini pokazaće da li smo zaista i koliko empatični, voljni da nekome spasemo život. Deklarativno, svi smo za to. Sad je prilika da zajedno pokažemo, ne deleći se na vlast i opoziciju, da smo bolji ljudi od svih onih koji druge optužuju za odsustvo empatije, a da sami nikad ništa nisu učinili za druge. Ničega se nisu odrekli zarad nekoga kome treba pomoć, čak ni mesta u gradskom prevozu.