Sisijeva decenija u kojoj je propadao Egipat

Deset godina otkako je u krvavom vojnom udaru preuzeo vlast, Abdel Fatah el Sisi stvorio je Egipat u kojem je opasno suprotstaviti se njegovoj autoritarnoj vladavini.

General koji je predvodio puč u kojem je oborena vlast prvog slobodno izabranog predsednika Muhameda Mursija prekinuo je sva nadanja koja je ponudilo Arapsko proleće, a represivna vlast propraćena kolapsom ekonomije ukida veru u budućnost.

Tokom duge istorije savremenog Egipta godine od 2011. do 2013. predstavljale su izuzetak od pravila. Sve od obaranja monarhije 1952, sedam decenija zemljom su upravljali isključivo vojnici: Gamal Abdel Naser, Anvar el Sadat, Muhamed Mubarak.

Arapsko proleće nagovestilo je kraj ovog luka. Mursi je bio civil blizak Muslimanskoj braći, najstarijoj umerenoislamističkoj organizaciji Bliskog istoka, koja je na izborima dobila ogromnu podršku naroda. Podržavali su ga Turska i Katar, ali ne i Saudijska Arabija, Emirati, Kuvajt i SAD – koji su svi strahovali od talasa „političkog islama”.

Posle organizovanog mitinga na kojem su ljudi iskazali nezadovoljstvo privrednom situacijom, vojska je vladi 2013. postavila ultimatum da „razreši razlike” s demonstrantima, iako je svima bilo jasno da Mursi nije mogao da poboljša ekonomske prilike za dve godine mandata.

Sisi je 3. jula te 2013. godine, uz podršku armije i delova političke elite, izvršio državni udar, suspendovao Ustav, pohapsio hiljade pristalica Braće, uključujući i Mursija, koji je umro 2019. tokom suđenja. U prvim sukobima pristalica dve opcije stradalo je oko 1.150 osoba, a 4.000 je povređeno. Mediji, odmah stavljeni pod kontrolu režima, govorili su o „revoluciji”.

Pravi masakr Mursijevih pristalica usledio je 14. avgusta. Braća su govorila da je ubijeno 2.600 članova njihove organizacije. „Hjuman rajts voč” je broj sveo na 900, ali je to opisao kao „jedno od najvećih ubistava demonstranata u jednom danu u novijoj istoriji”.

Arapski svet, s izuzetkom Katara i Tunisa, blagonaklono je gledao na promenu u Kairu. Amerikanci su indikativno izbegavali da govore o „udaru”, iako je predsednik Barak Obama izjavio da je „duboko zabrinut”.

Sisijeva vladavina nosi sve insignije prethodnih vojnih diktatora, ali je obeležena i nekim važnim promenama. Oružane snage, decenijama moćan i relativno nezavisan deo strukture vlasti, izgubile su važnost. Sisi je, ne obazirući se na zakone, uspeo da izrotira komandante na raznim nivoima, nekad munjevito.

Zauzvrat, oficirima je dopušteno da uđu u ekonomiju. Vojska kontroliše gotovo sve važne sektore privrede. Jedina stvar u kojoj vojska nije angažovana je stvarna odbrana Sisijevog carstva. General je naučio lekcije čuvanja vlasti, ali ne i modernizacije armije čiji su se vojnici sramno predavali tokom nedavnog udara u Sudanu.

Nije uspeo da reši egzistencijalni problem nastao gradnjom Velike brane u Etiopiji, pa nedostatak dogovora o podeli vode Nila preti milionima egipatskih seljaka. Ali, Sisija to nije sprečilo da pokrene faraonske megaprojekte zbog kojih je spoljni dug eksplodirao, a Egipćani nemaju nikakve koristi od njih. Za novi administrativni centar zemlje, u pustinji nadomak Kaira, predviđeno je ulaganje od 59 milijardi dolara. Spomenik Sisijevoj vladavini pretvorio se u simbol rasipanja i lošeg planiranja.

Makroekonomska situacija nikad nije bila lošija. Dug prema inostranstvu premašio je 162 milijarde dolara. Najunosnije delatnosti su prodate kako bi se finansirala dužnička kriza. Realne zarade su u padu zbog inflacije od 33 odsto. Kritičari su Sisijevu politiku nazvali „ratom protiv sirotinje”, ali dok srednja klasa nestaje i viša srednja klasa takođe trpi. Lekari masovno napuštaju zemlju.

Neistomišljenici se hapse i zatvaraju potvrđujući da je zapadna retorika o ljudskim pravima samo deo njihove ekspanzionističke politike te su spremni da zarad svojih interesa tolerišu i najgoru represiju. Ne slučajno, Sisi je bio „omiljeni diktator” Donalda Trampa.

Stisnuto između domaćeg kolapsa, regionalnih sila koje bi da kupe deo po deo Egipta i zapadnih moćnika čiji je interes za demokratizaciju i ljudska prava ravan nuli, 108 miliona Egipćana ima veoma malo nade, ukoliko ona uopšte postoji. Prozor za stvarnu stabilnost se zatvara, ako već nije zatvoren.