I Harvard strepi od veštačke inteligencije

Upotreba veštačke inteligencije jeste fascinantna, sigurno će biti velikih promena u obrazovanju i mi na Harvardu dosta razmišljamo na temu „ChatGPT”, jer ne možemo to da ignorišemo. Studenti definitivno koriste VI u programiranju, ali na američkim univerzitetima i posebno na Harvardu postoji kod časti i potpuno poverenje da student neće čak ni kada radi ispit kod kuće da prepisuje i vara. Dešavalo se da nekada nekog uhvatimo, ali većini studenata je čast da budu na Harvardu i niko neće rizikovati da tu šansu prokocka. To je i najveća razlika u odnosu na naš sistem: nije poenta u bubanju, već da se mladi ljudi zainteresuju da nauče da razmišljaju, da postignu nešto u životu. Ništa mi ne znači da zapamte formulu napamet, mogu da je nađu u knjizi, ja sam na svom kursu rekao studentima da mogu da koriste bilo koji onlajn izvor, kaže na početku razgovora za „Politiku” prof. dr Marko Lončar sa Fakulteta tehničkih i primenjenih nauka Univerziteta Harvard.

Dr Lončaru je ove nedelje u SANU uručena nagrada Fondacije „Prof. dr Marko V. Jarić” za 2019. godinu, što ranije nije bilo moguće zbog pandemije kovida 19. Ova nagrada, koja se u medijima naziva i „Srpski Nobel za fiziku”, dodeljuje se već punih 25 godina za izuzetne rezultate. Prema odluci žirija dr Lončar ju je više nego zaslužio za doprinose u oblasti nanofotonike, primenjene fizike i integrisane optike.

Nismo mogli a da ne pitamo profesora da li zna da je u Beogradu ove godine primljen jedan brucoš na fizici i šta savetuje – kako popuniti klupe na fakultetima prirodnih nauka. Odgovor nas je malo iznenadio:

– Mi imamo sličan problem na Harvardu, jer se tu dolazi zbog prava i medicine i borimo se za studente koji bi da postanu inženjeri, i to inženjeri elektrotehnike. Zato sam moj kurs prilagodio da bude praktičan, da bude više laboratorijskih vežbi, da rade projekte. Moj savet srpskim kolegama jeste da se reformišu studije, da bude više prakse. Ne mora baš sve da se nauči, uvek mogu knjigu da otvore ako im zatreba neka formula.

Svoj put do Harvarda opisuje kao kombinaciju genetike, pameti, sreće i podrške porodice i profesora. Detinjstvo je proveo gledajući oca, inženjera elektrotehnike, koji je radio u vojsci, kako stalno nešto popravlja. Krenuo je tatinim stopama, ali je na kraju odabrao svoj put. Kaže da su presudan uticaj imali fantastični profesori matematike i fizike, prvo u Osnovnoj školi „Svetozar Miletić” u Zemunu, koju je završio kao đak generacije, a potom i u Matematičkoj gimnaziji na programerskom smeru u vreme kada su kompjuteri bili retkost i papreno koštali.

– Fizika me zanimala, ali sam upisao elektroniku na Elektrotehničkom fakultetu. Po završetku studija sam aplicirao za Ameriku jer kod nas gotovo ništa nisam mogao eksperimentalno da radim, neka istraživanja su vrlo skupa i tako sam stigao 1997. do Kal teka i profesora Ćuka. Ali stara ljubav zaborava nema i vratio sam se fizici – priča ovaj harvardski profesor.

Prvi šok je bio kada je shvatio koliko je neverovatno teorijski potkovan u odnosu na američke kolege, ali praksa je bila slaba tačka, zbog nedostatka opreme i materijala na fakultetima u Srbiji u to vreme pogotovu.

– Brzo se čovek navikne na bolje. Tu sam završilo i doktorat. Posle šest godina u Los Anđelesu preselio sam se u Boston, najevropski američki grad i krenuo na postdoktorske studije na Harvardu. U SAD nije uobičajeno da student koji „izuči zanat” na jednom univerzitetu tu i ostane, gledaju da dovode profesore koji donose nešto novo, ali eto ja sam ostao i danas imam svoju katedru i predajem osnove elektrotehnike – priča profesor i dodaje da je na postdoktorskim studijama trenutno jedan student iz naše zemlje. Koliko mu je poznato, na Harvardu je jedini profesor iz Srbije, ali ima kolegu iz naših krajeva na MIT.

Uglavnom su mi prijatelji roditelji moje dece, kaže i dodaje da se dosta njegovih prijatelja iz Matematičke gimnazije preselilo u Ameriku i nastanilo u istom predgrađu u kojem i on živi sa suprugom Evelin, koju je upoznao u Los Anđelesu. Danas su u istoj ulici kuće osam đaka Matematičke gimnazije, tako da se svi lepo druže, kao i njihova deca.

Ostati ili otići – pitamo ga na kraju. To je sve individualno, odgovara. – Ja sam uvek zamišljao da ću da se vratim negde u Evropu, ali u Americi su resursi za bavljenje naukom zaista veliki. Možda se vratim kad se penzionišem, ako se to ikada dogodi – kaže kroz osmeh.

Bilo je tu još mnogo toga da se kaže i pita, ali je profesor morao nazad u Boston, uz obećanje da će se brzo vratiti u Beograd. Čekalo ga je i predavanje našim studentima elektrotehnike, među kojima će možda pronaći nekog budućeg kolegu na Harvardu. U hodnicima SANU ostale su reči dr Aleksandra Bogojevića, direktora Instituta za fiziku, inače institucije koja je pokrovitelj ove nagrade: „Mi smo mala zemlja sa visokim procentom uspešnih ljudi u naučnoj dijaspori, nema osobe koja nije čula za Teslu ili Pupina. A dr Marko Lončar je još jedan dokaz da Srbiji dobro ide fizika”.

Antrfile

Impresivna biografija

Dr Lončar je posle Matematičke gimnazije završio Elektrotehnički fakultetu u Beogradu, a potom doktorirao na Kalifornijskom institutu za tehnologiju na temi lasera i talasovoda na bazi fotonskih kristala. Postdoktorske studije je završio na Harvardu, gde je postao docent, pa vanredni i redovni profesor, da bi 2012. bio unapređen u profesora sa katedrom. Danas je jedan od vodećih svetskih stručnjaka u nanofotonici i nanotehnologiji, a posebno su zapažena njegova dostignuća u nanofabrikaciji dijamanata. Dobitnik je brojnih nagrada, ima više od 20 patenata i autor je impresivnog broja radova koji se objavljuju u najuticajnijim naučnim časopisima.

Antrfile

Plavi dijamanti najpopularniji, roze najskuplji

Zašto od studenata neprekidno dobija nagrade za najinteresantnija predavanja, pokazao je okupljenima u SANU, gde je govorio o tome zašto su dijamanti najbolji prijatelji fizičara. Iako su u publici mahom bili akademici, on je pričao jednostavno, da svako može da razume, duhovito kombinujući slike, citate i primerke veštačkih dijamanata koje je iz Amerike doneo u koferčiću. Saznali smo od čega se sastoje dijamanti, zašto imaju boju, da su plavi najpopularniji, žuti najjeftiniji, a da su roze retki i zato i skupi. Uz uobičajenu priču o tome kako je dijamant najtvrđi mineral u prirodi koji se koristi za bušenje, sečenje i brušenje, mogli smo, recimo, koristeći samo toplotu svog tela da dijamantom sečemo led u čaši…