Robinson s Ade Međice

Šta za većinu predstavlja komforan stan? Prostor od šezdeset-sedamdeset kvadrata, sa vodom, strujom i grejanjem u nekoj višespratnici. I Miša Mirković je sve to imao. Živeo je u urbanom naselju u Novom Beogradu, nadomak Save. Kao ekonomista, radio je u „Jugopapiru”, na mestu samostalnog referenta uvoza. A onda je sve to zauvek napustio. Odlučio je da ode u prevremenu penziju i odmah zatim, 25. aprila prošle godine, prešao da živi na splavu, koji je sam sagradio na Adi Međici. Na njemu nema ni vodu, ni struju, ni grejanje. Ali, nikad mu lepše nije bilo. Ujutru ustane, skuva kaficu, gustira je uz muziku i planira kako će da provede dan.

Ma kako drugima to delovalo, Miši nijednog trenutka nije dosadno. Uvek ima šta da radi. Splav još nije potpuno završen, pa svakodnevno nešto kucka i doteruje. Samo na platformi, koja služi za odmor i uživanje, postavio je metalnu konstrukciju na 30 buradi i zavrnuo trista šrafova da bi učvrstio daske, pa zamislite onda koliko je tek posla, drvene građe i raznog drugog materijala bilo potrebno dok nije napravio i kućicu.

Čim je proletos otoplilo, svakodnevno ste ga mogli videti raspojasanog, sa alatom koji iz predostrožnosti vezuje za ruku, da ne bi morao da trči u prodavnicu po novi, ako mu upadne u vodu.

Našao svoj mir

(/slika2)Do kraja prošle godine mnogo toga je priveo kraju. U svojoj kući na vodi opremio je dnevni boravak, kuhinju i malu galeriju za spavanje. Ukupno oko 58 kvadrata. Lepo se i ogrejao tokom zime. Ima plinsku grejalicu i plinski kamin, a za ne daj bože i bubnjaru na drva, pa iznenađenja nije bilo. Struju, za sada, obezbeđuje preko solarnih panela na krovu, koji napajaju dva akumulatora. To je sasvim dovoljno za osvetljenje, TV aparat i još neke uređaje i alat koji su manji potrošači. Za spoljnu rasvetu pripremio je plivajuće solarne lampe, ali ih još nije postavio na vodi, pa stoje u lavoru koji noću sija kao svetionik.

Jedini mu je problem voda za piće. Sada je donosi iz Kraljevskog jaht kluba na Adi Ciganliji, koji drži njegov dobar prijatelj. Ali, nada se da će i to rešiti do kraja iduće godine. Postoji mogućnost da na splav dovede gradsku vodu tako što bi proveo cevi po dnu reke i pričvrstio ih arnjevima.    

Mogli biste pomisliti – čovek načisto „podivljao“ i preselio se na „pusto” ostrvo. Ni slučajno! Jednostavno mu je dosadio život u soliteru!

– Tamo je buka nepodnošljiva. Dođete s posla i malo biste da se odmorite, a niko ne poštuje kućni red. Non-stop neko nešto buši i adaptira. Onda i liftovi. Često su u kvaru, pa onda morate da idete peške gore-dole. Saberite to izgubljeno vreme! I, da ne govorim dalje. To je nehuman život! Ovde sam našao svoj mir, svoju intimu – kaže Miša.

Pernate gošće

Ovaj savremeni Robinson rado prima goste, ali kad on to hoće i kad ima vremena. Ne mogu tek tako da banu, već moraju da se najave, da bi otišao čamcem po njih. Jedino se navadile neke guske, pa, malo, malo, eto njih.

(/slika3)– Šest domaćih belih, skoro svaki dan dođu na vrata i čekaju. Navikao sam ih da im dam bajat hleb, koji baš za njih redovno kupujem u jednoj pekari u Bloku 45. Lepo se sa njima sporazumevam. Kad kažem „kva, kva”, znaju da će biti klope, a kad ćutim, one brzo odu, jer nema ništa od hrane. Jedno vreme krao sam im jaja. Od jednog ispržim kajganu i jedva je pojedem za obrok. Kad su mi dosadila, umesto dvesta grama kafe, kad pođem u posetu prijateljima, ponesem dva jajeta.

Pošto nije neki kuvar, a nije ni pecaroš i retko kad jede ribu, na ručak najčešće ide preko, u restorane koji imaju jela „na kašiku”.

Nekad poželi iz čista mira da prošeta.

– Tad odem u svoj rodni Zemun, na Dunavski kej, malo da promenim vazduh, pa se opet vratim ovamo. Života mi na kopnu više nema! Odavde mogu samo da me odnesu – na čamcu! – rekao je na kraju odlučno, slatko se smejući.